Шта је изворно васпитање?

Изворно васпитање је емоционални утицај човека на човека, у дужем временском периоду, у одсуству пет ауторитарних васпитних модела.

Изворно васпитање је емоционални утицај човека на човека без употребе:

1. принуде, без казне плишане и класичне, као спољашњег мотивационог средства.

2без позитивног условљавања, без награђивања, као спољашњег мотивационог средства

3. без презаштићивања човека од рада, реда, живота и Истине.

4. без вербализма, својеврсног облика принуде, када од човека тражите да буде човечан у нечовечним, ауторитарним условима живота у којима доминирају: класична и плишана принуда.

5без злоупотребе имитаторског облика учења, које је данас најјаче путем виртуелних и аудитивних негативних садржаја.

Изворно васпитање полази од истине да је човек божанско биће које се рађа са клицама Доброте, Љубави, са клицама емоционалне, социјалне, менталне и духовне интелигенције, са одређеним потенцијалом, са потребама да се развијају и дух и тело, а све то се може у целости реализовати, само у одсуству ауторитарности, у одсуству пет спољашњих васпитних модела. Време ауторитарног васпитања, као дресуре човека пролази. Време истинског „вас-питања“, храњења детета Љубављу, долази. 

* Зашто назив “ИЗВОРНО”?

Између осталог сам схватила да сам годинама користила израз стваралачко васпитање, које ми се данас чини неодговарајуће. Васпитање нараштаја у којем укидате свих пет ауторитарних васпитних модела, треба да носи име изворно васпитање. Желим да објасним зашто изворно васпитање, како не би долазило до забуне међу читаоцима једне или друге књиге.

У савременом свету људи су склони да све и свашта називају стваралаштвом, јер им је идеја, да свако може бити стваралац и интелектуална или нека друга елита, самопроглашена у времену  без Љубави, без Доброте и Истине, у времену квази вредности. Одувек се зна да је Бог стваралац, да је човек његов сустваралац и да се истинским ствараоцима и елитом могу назвати само људи који су освојили девети спрат радосне пирамиде, о којој нам говори Отац Николај Велимировић. Они су достигли готово последњи ступањ духовног раста у своме телу, приближивши се Богу.Такви су се вратили Извору, такви стварају дела непролазних вредности, такви за друштво чине најбоље што човек изворне свести може дати. Служе друштву и свом народу. Такви људи  су из себе, у дело своје, у свој рад уткали Истину и Љубав Бога живога.

Плишано васпитање је „убило“ Бога у човеку, одвојило га од Извора на којем су Љубав, Доброта и вечна Истина и човек себе данас проглашава Богом. Људи плишане свести имају илузију стваралаштва и илузију елитизма. Када читалац види да користим реч стваралачко да означим васпитање о којем говорим, спонтано помисли: “Па и ја сам стваралац и ја васпитавам стваралачки“, помишљајући да у мојој причи нема ничег новог.

Аутор фотографије: Симеон Милиновић

Ако кажем изворно васпитање онда је све јасније. Дете се рађа са божијим даровима: Добротом, као Ускршњом Радошћу и Слободом, рађа се са Извором на којем су Љубав Христова и Истина, као једнота, јер је то Истина  вечна. Све ове дарове дете доноси на свет и повезано је са њима. Првих неколико година дете нема свест о даровима. Свести нема, али живи на њиховим принципима. Кад год родитељ покуша да детету наметне моралну, човечанску истину, пролазну, класну, ауторитарну истину, било које врсте дете се од тих „истина“ брани циком, виком, одбијањем, јер има здрав нагон изворне борбености. Брани вечну Истину у себи, јер препознаје да се човечанска и божанска Истина не поклапају. Родитељ, у незнању, такво понашање детета прогласи безобразлуком и сматра да то треба сасећи у корену, мислећи да је то васпитање и да га васпитати значи што брже уклопити у вредности света у који је дошао. Родитељ не зна да је дете дошло васпитано на овај свет и да су му само потребни услови без ауторитарности да узрасту клице дарова, које је донео на свет. Прихватиће дете човечанске “истине“, како га будемо ломили плишаним васпитањем. На крају ће бити потпуно удаљен од свога извора, али са потмулим немирима у себи, незнајући порекло немирима. Целог детињства смо га удаљавали од Извора, цео доцнији живот, човек ће тражити путеве да се врати Извору, Богу живоме.  Милица Новковић, аутор.