Хедонизам младих развијеног света

Данас младе људе можемо сврстати у две групе, по томе какве хедонистичке садржаје бирају. Млади развијеног света, они који су жртве неолибералног капитализма и рада, који их попут машине меље 24 сата, имају толику напетост да када дође викенд, морају брзо и ефикасно испразнити сву своју муку. 

Најбрже пражњење се постиже алкохолисањем, лаким дрогама, сексом без љубави. Да ли је ово ужитак телу? Вероватно јесте, јер је то најлакши начин да се опије пренапети ум и тело се мало одмори, како би било спремно за нову радну недељу. У том свету валдају строги закони, високе казне, павила о реду, раду, тамо нема много времена, ни избора начина, који доносе ужитак телу.

О духу и његовим потребама нико не мисли, јер они, као жртве “плишаног” васпитања немају потребу за духовним вредностима. Једина вредност је новац којим ће платити начин пражњења своје напетости. Једни ће куповати све што блудном телу одговара. Други ће кроз новац тражити моћ, не би ли се винули у сфере политике, капитала, богатства, успеха. Све су то облици блуда, јер све што раде, раде из интереса, без трунке љубави и истинске радости.

Други део њихове омладине не ради, одустаје од образовања још у средњој школи, одустају од факултета, јер су схватили да им образовање не користи и да је образовни систем машина за узимање пара њиховим родитељима. 

Политичари и родитељи су забринути што су млади равнодушни, што их ништа не интересује, што се не школују, што су у дроги, алкохолу, што не оснивају породице, често су у криминалу, у насиљу, у проституцији. Траже само облике најбаналнијег хедонизма. Одрасли су забринути, а не покушавају да пронађу узроке оваквим појавама. 

То су “плишане генерације” развијеног света, деведесетих, које су стасавале када и “полуплишане генерације” неразвијеног света. Пропали наши, пропали њихови. Док су се неразвијени бранили од наметања демократије, њихова деца су била препуштена себи, јер се њихова земља бавила својим најуноснијим послом, извозом демократије.

Док су се одрасли бавили наметањем или одбраном од демократије, дотле су деца развијених и неразвијених, била жртве тог периода транзиције неразвијеног и развијеног света. И једна и друга групација младих, препуштена себи, имала је довољно времена да размишља о смислу живота, који води и развијени и неразвијени свет. У општем бесмислу млади су нашли свој смисао, кроз своје облике “хедонизма”. Млади развијеног света су прошли све фазе, које пролазе млади неразвијеног света. Остао им је нерад, одсуство жеље за образовањем, за богаћењем без озбиљног рада, дрога, алкохол, секс без љубави, глуварење, реално и виртуелно, коцка, играонице, све само не напор, не учење, рад, обавезе. 

Политичари су врло наивни када мисле да млади ништа не виде и ништа не чују. Све виде, све чују, али не знају како да изађу из ове машине неолиберализма, која меље и њих и њихове родитеље, развијених и неразвијених земаља. Њихов хедонизам, као нерад, као бежељност и безвољност, као аутоагресија је вид њиховог бунта против света какав не желе. То је само једна од фаза, која чека и младе неразвијеног света, ако не узму живот у своје руке и не схвате да свет могу да мењају само радом на својим личним променама. 

Размишљала сам да ли се младима развијеног света може помоћи. Да ли се могу покренути на преображај свести, на уцеловљење, на Љубав. Прва мисао ми је да они немају снагу духа, снагу за преображај своје свести. Следећа помисао је: “Одакле ми право да размишљам да је за некога касно. Само Бог одлучује и зна, коју улогу њихова и наша деца имају у Његовом плану.” Оно у шта сам сигурна јесте да будућност, коју смо им украли, морају задобити радом на променама своје свести, битком Љубави. 

Одломак из књиге “Бит(ка) Љубави

***
О хедонизму младих неразвијеног света наставак је у следећем тексту

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *