Реална принуда

„Цео век се лечимо од батина, а ипак се не излечимо“
                                                                     Иво Андрић

Има ли детета традиционалне породице које није осетило на властитој кожи, закон принуде, физичке, вербалне,емотивне или силу одбачености. Физичко кажњавање, омаловажавање, одбацивање, повређивање, представљају арсенал оружја који се користи у класичној принуди. О принуди не треба много писати, не треба повређивати ране, јер како рече нобеловац, Иво Андрић: „Целог века се лечимо од батина и никада се не излечимо“. Наравно да је класична принуда и те како доминантна у бројним породицама, широм света, у деловима света који није ушао у процес транзиције, материјалне и духовне. Таквих земаља нема много, па ни породица у којима доминира само класична принуда нема много, али зато породица, у којима се комбинују плишана и реална принуда, има на претек.
Уколико у васпитању детета доминира класична принуда ствара се подређени тип детета и то:
• Повучени тип или аутоагресивни и
• Агресивни тип

Дете „крпа“

Повучени тип детета или дете „крпа“ је настао, из свог вечито подређеног положаја у породици. Малтретиран, физички и вербално кажњаван, омаловажаван, фрустриран и увек поређен са „бољим“ братом или сестром („звездом“) у породици. Временом се сам искључује из активности породице и отуђује од ње. Његово отуђење није вољно, већ је подређени положај детета, довео до отуђења. Васпитна занемареност зауставља духовни раст овог детета. Дете се усамљује, затвара, социјално изолује, али је често у сукобу, са свим члановима породице.
Чега год да се лати, у било ком правцу да крене, родитељи врше притисак на дете, са циљем да дете промени активност и смер кретања. То доводи до губитка воље за било каквим радом, за дружењем или самоиницијативом. Дете има стално осећање одбачености, неправде, што га депримира и осујећује добре циљеве његовог живота. Изворни нагони се криве, попримају наказни облик, дете се одваја од изворних потреба, губећи везу са својим бићем. Осећање некорисности чини, да дете губи спону са породичном заједницом и постаје трајно инфериорно, у односу на остале чланове породице.
Често се осећа као „крпа“. До овог стања, породица је довела дете физичким и вербалним казнама и… „Крпа“ постаје послушна, личи на аутомат и потпуно је безлична. Често је реч о детету, које није рођено из љубави или дете које родитељ доведе у свој нови брак, или је то дете које родитељи, из користољубља, свесно припремају за подређен положај, или је то нежељено дете или су то данас бројна деца, а свако дете данас трпи и реалну и плишану казну, као израз немоћи и неукости родитеља полуплишане свести.
Повучени тип детета препун је страхова, осећања беспомоћности, притајене агресије и зависти. Дете је преплављено искривљеним или потиснутим емоцијама и зна да ће увек бити кажњено, ако их испољи. Плашећи се казне дете потискује агресију, окренувши је ка себи. Грицка нокте, сиса прст, за почетак. Несвесно, ово дете бежи у болест, када схвати да мрвице бриге и нежности добија само у тим тренуцима. Себе често замишља на одру, и види како цела породица плаче за њим, кајући се за понашање према њему.
Дете „крпа“ постаје отуђено од себе, рада, чланова породице, друштва. Због континуираног осећања страха и немоћи, долази до потпуног застоја у развоју свих потенцијала овог детета. Потпуна беда овог детета уочава се у односу на друго, „успешно“ дете, које своје „успехе“ гради на осуђиваним грешкама детета „крпе“. Ово сирото дете можда није ни тако лоше дете, када би се поредило са лошијим дететом, ван породице. У својој породици, оно је на дну хијерархијске лествице и то осећање га прати непрестано.
Надређено дете („звезда“), удружен са родитељем, активно ради да се улога и лик детета „крпе“ не мења. Дете је рођењем можда донело велики потенцијал интелигенције, али се она блокира сталним присуством искривљених, углавном потиснутих емоција. Последице тога су неуспех у школи и животу уопште.
Принуда не дозвољава да се расцвета готово ни један изворни нагон, нити оствари потенцијал детета. Дете никада не научи шта значи примити љубав, те тако никада неће бити способно да љубав даје. Целог живота ће се дивити супериорнијим од себе, који подсећају на надређеног брата или сестру у породици. „Дивљење“ и завист, потреба да буде поред „звезде“ је потреба да се још једном осети инфериорним.
Дете „крпа“ није наивно када се нађе у близини себи сличног детета, али још „повученијег“ од себе. У моменту ће применити модел понашања, који добро познаје.
Чуда се ретко дешавају, јер се „крпа“ тешко може покренути на духовни раст. У породици је добио епизодну улогу коју ће наставити да игра у позоришту живота, без наде да искочи из ланца негативности. Његову аутоагресивност увећаваће сви доцнији догађаји, који постају његов несвестан избор. За пријатеље, или супружника тражиће, или правог агресивца, који ће наставити да игра улогу родитеља, или ће тражити надређеног („звезду“), како би испунио своју жељу за осећањем инфериорности. „Крпа“ је усвојила модел васпитања класичном казном и оног трена када постане родитељ, или када се нађе у близини слабијег, непогрешиво га примењује на своје дете, на слабијег.

Шта сам све могао, а…

Агресивни тип детета је такође производ жестоке принуде, коју цела породица упражњава над дететом. Све почиње слично као и са повученим типом детета: омаловажавањем, вређањем, кажњавањем. Дете се не предаје лако, јер има изузетно јак изворни нагон борбености. Свакодневно изводи праве мале револуције, бранећи жестоко своју хармонију. Временом се искриви нагон изворне борбености и претвори у силовиту потребу за агресијом. Агресија детета расте и појачава агресију родитеља. Убрзо ће овакво дете себе доживети као негативца и брижно ће неговати ту улогу.
Искривљене,наслојене или потиснуте изворне емоције јачају, дете се отуђује од себе, од породице. Дете почиње да тражи и налази групе, себи сличне деце, јер су му у породици искривили изворну потребу да припада породичној заједници. Породица га осуђује, и полако отписује. Очигледно је реч о детету које је на свет донело јачу виталну енергију и већу интелигенцију. Нажалост, сав свој напор дете улаже да победи родитеља, а потом и све остале који му се нађу на путу за који се он „определио“. Дете се отуђује од рада, учења, других и себе. Најагресивније дете сву своју енергију троши да би постао лидер групе деце, који су њему слични.
Припремају човека за позив лекара, инжењера, професора, аутомеханичара, а за родитељство нико не хаје. Довољно је ући успавано у брак, несвесно родити дете и васпитни модел усвојен у раном детињству спонтано профункционише. Мења се само власт. Јуче си био дете, потлачен си, данас си родитељ, владаш штапом. Класичној казни робују и дете и родитељ, због чега љубав не може да потече међу њима.
Аутоагресивни тип детета потискује бес, агресивни наслојава. Ова два типа су често у вези. Долази и до склапања пријатељстава, па доцније и брака између ова два типа. Један другог хране тако што помажу да се с времена на време ослободе потиснутог и наслојеног беса, мењајући улоге.
Описани типови, као производ принуде, се морају посматрати много шире. Распон је огроман у оквиру истог типа. У једном тренутку, малопређашња „крпа“, постаје агресивни лидер, јер се нашао у близини слабијег од себе. Супруг је „крпа“ у односу на свог оца, искаљује бес на супрузи и над њом има улогу лидера, супруга искаљује бес на детету и малопређашња „крпа“ је постала лидер, дете искаљује бес на другом детету или стварима и тако је дете „крпа“ постало лидер. Реч је о ланцу негативности који се не зауставља, само се праве паузе. Нико, ни не слути, да су сви жртве модела принуде, физичке и вербалне.