Презаштићивање

Шта ми то радите?

Други тип детета који је створен обликом позитивног условљавања је презаштићено дете, које је привидно надређено. О моделу презаштићивања готово да се не говори, у савременој педагогији, зато он није ни издвојен као посебан васпитни модел. Било је уобичајено да се каже да је то дете размажено. У свим уџбеницима савремене педагогије помињу се само блага принуда и позитивно условљавање. Презаштићивање је облик позитивног условљавања и зато га многи не истичу посебно. Доноси непоправљиву штету детету и целој породици и зато је вредно издвојити га и посматрати потпуно засебно. Врло често, родитељи су склони да презаштићивање детета од рада, реда, самог живота и Истине, посматрају као облик жртвовања, љубави и нежности према детету.
У традиционалној породици, углавном се презаштићивало болешљиво дете, дете са телесним и психичким оштећењима, “ружно” по критеријумима друштва, гојазно дете, дете слабијих интелектуалних способности.

У жељи да заштити своје дете родитељ се одлучује за васпитни модел презаштићивања. Родитељ штити такво дете у свим могућим ситуацијама, нарочито је то изражено у ситуацијама у којима дете може потпуно самостално да ради и опслужује себе и друге. Дете постаје лењо, паразитира и наравно да се зауставља раст свесности, јер се свесност искључиво развија кроз саморад и сваки рад који дете обавља с љубављу.

Између родитеља и детета је прећутан договор, по којем дете треба само да прима услуге родитеља, да се осећа „царски“ и да не сагледава своје мане и недостатке. Родитељи таквој деци стварају илузију да су надређена и зато није редак случај да презаштићена деца имају високо мишљење о себи и нереалне жеље, па када не могу да реализују жеље, доживљавају  фрустрацију.
Презаштићеној деци родитељи руше хармонију, криве нагоне, јачају похлепу, агресију, негативне емоције и посебно јачају зависност од родитеља. Такви родитељи су спремни да наставе са презаштићивањем детета и када оно оформи породицу. Настављају да пружају услуге целој породици детета, негујући и даље паразитизам, несрећу и незадовољство свих.
Презаштићивање детета било је познато традиционалној породици. Памти свака породица како је презаштићивала мушко дете, али само од „кецеље“, од рада у домаћим пословима. Сестре су презаштићивале брата, ћерке оца и онда им није било тешко да наставе са презаштићивањем супруга и сина, у властитој породици. Осим тога то је био и пожељан облик понашања који није доносио веће проблеме. Када се свему придода истина да су мушка деца гинула у ратовима није било згорег бити нежнији према мушком детету.

Презаштићивање од рада

Данас се презаштићује и мушко и женско дете од рада, (нека сине, мама ће), од реда, (мали је, научиће, све ће то проћи и на своје место доћи), од живота, (сакрићу од детета немаштину, болест вољених…, да не буде у патњи), од изворне, вечне Истине да новац није циљ, да је материјално само у функцији раста духа и самоостварења кроз Љубав и Доброту, као крајњег циља живота, који је сам себи сврха.
Од потпуно здравог, способног детета родитељ ствара, паразита и човека неспособног за живот јер га презаштићују од рада. Све је почело када је развијени свет увидео да услуге свих врста могу доносити велики профит. Само паразити и незналице зависе прво од рада и услуга које им пружају родитељи, а потом настављају да користе услуге које им пружа друштво. Врло је вероватно да ће паразит новцем родитеља плаћати услуге, задовољавати своје потребе, целог живота, на стари познати начин.
О овом васпитном моделу, до недавно, није се јавно говорило иако он доноси највеће зло породици. Вероватно се ћутало јер стручњаци нису знали откуда толико снажно презаштићивање од мајки које саме нису биле презаштићиване. Треба отворено рећи да родитељи презаштићују своју децу, не зато што то желе или што не виде да је то лоше већ зато што плишано васпитање ствара услове за такав однос деце и родитеља. Данас стручњаци критикују родитеље и олако им наређују да са тим моделом престану, а не пада им на памет да их прво упуте на не употрбљавају шаргарепу у васпитању или да се изборе да друштво више не презаштићује децу од родитеља. Значи да позитивно условљавање створи похлепно дете, похлепно је агресивно, а може му се јер друштво забрањује родитељима да употреби класичне казне. Похлепно, агресивно и друштвено презаштићено дете је и веома лењо. Када родитељ тражи и очекује било какав рад или обавезу од свог похлепног, агресивног и лењог детета добиће оно чувено: “Нећу, после ћу, не можеш ми ништа, пријавићу те…”

Мајке осете потпуну немоћ у васпитању и почињу да презаштићују своју децу врло рано, радећи све за њих и уместо њих, иако је реч о здравој, паметној деци. Деца расту, њихова лењост, несвесност и безосећајност и наравно незахвалност родитељу за услуге, постају све виднији. Први сукоби, свађе и покушај да се дете уведе у рад и ред, почињу онда када мајка не може или неће више да опслужује паразита. Свађе су свакодневне, када дете поодрасте. Лењост постаје болест и паразит жестоко брани своје позиције, све јачом и јачом агресијом. Презаштићивање од рада преноси се спонтано на све области живота детета.

Превасходно мислим на школу. Дете које не развије правилан однос према раду у породици, дете које нема љубави да ради око себе и за људе које воли, сигурно неће волети ни школске обавезе, које су само други облик рада. Навика презаштићивања се преноси и на школу. При првом већем напору родитељи, углавном савремена мајка, захтевају од наставника да смањују деци обавезе. Спремни су да уђу у жестоке сукобе са наставницима, да дају деци лажна оправдања, да им раде школске обавезе, да сатима седе поред детета јер је оно потпуно незаинтересовано за учење, да плаћају приватне наставнике и још много тога, мислећи да је то облик испољавања љубави.
Родитељ брани дете тражећи да и наставници презаштићују готована. Наставници савремене школе су подлегли захтевима, на несрећу деце. Када се ствари почну компликовати, када дете одбија потпуну сарадњу са родитељем и наставником, када почне да очекује да се без рада може завршити школа, када уместо за књигом, дете сате проводи у глуварењу или пред екранима, када се број јединица повећава, када родитељ види да му је дете потпуно необразовано, а добија прелазне оцене, када родитељ мора да опслужује дете чувајући му кућног љубимца, преко спремања хаоса, који оставља за собом, када… тада су сукоби неизбежни. тада је насиље у породици присутно. Друштвено недозвољено насиље бива законски санкционисано, на штету и детета и родитеља.

Тада почиње узајамно оптуживање родитеља ко је крив, ко одговоран за видно пропадање детета. Док се родитељи свађају дете улази у још веће проблеме. Бежи са часова, од куће, посећује играонице, кладионице, краде Богу дане, а истовремено родитељи постају очајни јер не виде шта су лоше урадили, осим што су „све чинили за своје дете, а оно им сада тако враћа.“ Када се родитељи освесте и покушају парцијално да реше проблем како би од свог готована направили вредницу, то ће им тешко поћи за руком. Наићи ће на велики отпор, који ће се завршавати свађом и тучом (дете ће насрнути на родитеља да му покаже да је сада немогуће вратити ствари на почетак. Шаље дете поруку родитељу: „Ти си ме увео у нерад, сада си дужан да наставиш тим путем“. Дете сада жели да сачува своју позицију готована и неће му бити страно да се непрестано опредељује за једног, а одбацује другог родитеља, са циљем да их завади. Наравно да му то полази за руком. Почињу да му се удварају, не би ли сачували наклоност детета. Осим тога, савремено, плишано дете добро зна све телефоне служби које га штите од „насилних“ родитеља. Довољно је да се родитељ освести, да покуша ствари да доведе у ред и дете ће реаговати претњама или ће га пријавити за „насиље“ које чини или помисли да почини, (читај: само је покушао да престане са презаштићивањем и научи дете да ради и поштује ред.)

Презаштићивање од реда

Данашње „плишано“ дете је презаштићено од реда. Данас не постоји домаће васпитање, јер не постоји вредносни систем, којег би сви поштовали. У традиционалној породици постојао је вредносни систем који је био важећи за цело друштво, у одређеном историјском тренутку. Свака иоле одговорна породица учинила је све да дете поштује постављена друштвена и породична правила и зна за ред. Силом или милом ред се успостављао. Знао се ред у породици, у школи, на улици. Било је лако и детету и родитељу и наставнику. Правила понашања су била јасна, јер је друштво прописивало јасна правила породици, која су била у функцији чувара система, али и здравља и живота породице. Ред се лако успостављао јер је страх од батине, стајао као Дамаклов мач, изнад главе сваког човека.
Када је на сцену ступила ауторитарна плишана васпитна демократија, када се урушила пирамида, јер је укинут штап, као њен темељ, наступила је анархија, као замена постојећем реду. Свако је почео да успоставља свој систем вредности, а нарочито деца, јер систем вредности усвајају од виртуелне гувернанте, а не од родитеља, тако да је ред, који успостављају деца, потпуно у супротности од онога што очекују родитељи. Родитељ немоћно покушава да прати распуштено дете, које је и на друштвеном нивоу презаштићено, причом о дечијим правима. Родитељ касно схвати да је морао успоставити контролу над оним што дете гледа, чита, слуша, да је морао успоставити границе, али без казне и награде. Касно родитељи схвате да њихово дете није њихово, јер не копира моделе понашања које му родитељи показују. Савремено дете копира моделе које види на „плишаном“ екрану, у својој вршњачкој групи, у вртићу, школи, на улици, а све је то тако различито од онога што може да види од свог родитеља, који има традиционалну свест и другачији систем вредности. Многи родитељи ће временом, немоћно одустати од исправљања свога детета, верујући да је дошло неко ново доба и да се све мора прихватити као неминовност. Чак и свесно врло рано гурајудете у јаслице, вртић како би се “социјализовало”, односно научило и прихватило вредносни систем плишане, анархичне свести.

Електронски медији су главни васпитачи савременог детета. Док то одрасли не схвате, родитељи доживљавају праве ноћне море када их наставници сумњичаво гледају верујући да су родитељи агресивни, неваспитани и да дете само њих имитира. Не кажем да нема таквих родитеља, али ја сада говорим о радним, паметним родитељима, који су своје дете покушавали да науче реду, али су на крају одустали верујући да ће временом дете бити боље. Изгубили су битку. Виртуелна „гувернанта“ је победила. Ако би родитељ покушао да исправи грешке настојећи да своје дете дотера у ред, да му развије љубав према раду, да почне да контролише садржаје и време које дете проводи пред екраном, тешко ће му то поћи за руком јер ће га дете зауставити својом агресијом. Како објаснити комшији, пријатељу, законодавцу, социјалном раднику да ви сада само желите да исправите властите грешке. Дете урла целе ноћи и узнемирава комшије, само зато јер желите да га истерате из свога кревета (већ десет година син спава са мајком), да ствари поставите на здраве основе (да коначно почне само да испуњава школске обавезе или нешто уради у кући). Није ред, није добро спавати у истом кревету толико година, најблаже речено то је болесно. А дете сте први пут ставили у ваш кревет када је доживело ноћну мору, будећи се у зноју и вриштећи. Да сте тада препознали ноћну мору, као последицу програма намњених бебама или последицу насиља у цртаћима, искључили би сте екране и ствари довели у ред. Дете би спавало у свом кревету, јер дете треба да спава у свом кревету, а мама и тата скупа. Накнадно исправљање иде тешко јер сада имате страх да ће вас први комшија прогласити насилником јер дете урла, а над дететом се не сме вршити „насиље“, каже законодавац, ће бити кажњен.

Дете одлучује шта ће прогласити насиљем, а увек је реално да ће за плишано дете насиље бити све чиме желите да га мењате, на боље. Нико не претпоставља да сада дете врши истинско насиље над родитељем. Реалним насиљем дете узвраћа ударац, враћа бумеранг родитељу, који је годинама упражњавао „плишано“ насиље над дететом. Када родитељ, здраве памети, напокон схвати докле га је довела плишана принуда, а најпогубније је свакако позитивно условљавање које за последицу има и презаштићивање. Када родитељ  схвати где су грешке, када покуша да их исправи, када дете да жесток отпор, друштво ће заштити дете од родитеља.

Модел презаштићивања отвара простор за рат између деце и родитеља. А када дође тренутак, када пунолетно дете почне да прави проблеме друштву, заштиту неће добити. Напротив, биће санкционисано по мери закона, пунећи касу буџета.  Данас се родитељи плаше своје деце, плаше се законодавца који је неприродно презаштитио нове генерације, док су деца, и зато родитељи „лако“ одустају од своје деце. Није истина да су родитељи неодговорни васпитачи и да им није важно куда хрле њихова деца, данас. Напротив, велика већина родитеља су из љубави родили децу, сањали снове о свом детету као добром човеку, поштеном, вредном. Нажалост, друштво је савременим родитељима наметнуло плишано васпитање у замену за реалну казну, не објаснивши им које их последице чекају. Када сви схвате да су преварени и да смо и ми и деца у проблему, касно је. Родитељи, деца, институције, друштво у целини, сви су жртве плишане принуде, нажалост.

Погубно је презаштићивање детета од живота, од Истине. Од детета се крије немаштина родитеља, на пример. Ствара се детету илузија да родитељ све може, када треба да испуни захтеве паразита. Родитељ се болесно жртвује за дете, позајмљујући новац, подижући кредите, одричући се својих потреба, а то све само зато да његово похлепно дете не би имало мање од других, да не би „патило“ или да га не би пријавило па било одузето.
Дете се склања од сусрета са смрћу, својих најближих, док се истовремено деца излажу сусрету са виртуелном смрћу, и по неколико сати дневно.

Последице презаштићивања су кобне. Ова деца су потпуно безосећајна према ономе ко их презаштићује. Зашто? Свесно или несвесно деца знају да их је незнање родитеља увело у проблеме, држе родитеље под контролом, сада реалним насиљем. Агресија постаје њихов стил живота. Родитељ одлази у огромну патњу јер и даље мисли да  је, све што је чинио за дете, био израз огромне љубави и чуде се што им деца нису захвална. Такви родитељи постају тамничари дечијих душа, а онда их деца до гроба кажњавају за грешке које нису смели починити у васпитању. Несрећни родитељ уместо очекиване захвалности за своју „жртву“ добије незахвалност и насиље своје деце над њима.

Пс. Данас, после толико година рада са породицама, разрешила сам своју дилему. Веровала сам да родитељи презаштићују своју децу зато што су преосетљиви према њима, јер желе да им угоде у овом тешком периоду развоја друштва. Данас знам да  презаштићивање деце лежи у наметнутом моделу поткупљивања, а не у преосетљивости родитеља према детету.
Поткупљено дете постаје похлепно, похлепно дете је агресивно на сваки покушај родитеља да му нешто ускрати. Агреисија је отворена јер је дете друштвено презаштићено. Похлепно и агресивно дете постаје физички лењо. Где су лењост и несвесност детета, као последица поткупљивања, ту је неминовно презаштићивање. Полуге моћи су у рукама детета плишане свести. Нема рада, реда, књиге. Има лењости-анархије, лажне виртуелне мудрости и отпора према школи.  Родитељу не преостаје ништа друго осим презаштићивања у свим областима живота.
Дуго година су стручњаци скривали проблем презаштићивања. Када су проблеми, као последица лењости и несвесности ескалирали, онда су почели да саветују родитеље да не презаштићују децу, већ да их позитивно дисциплинују и приволе раду и реду или још горе да их штапом натерају на рад, не одричући се поткупљивања. Наивни родитељи нису видели још једну подвалу: мотивишите их на рад, на учење, на ред…шаргарепом и празним вербализмом. “Па зар нисмо то радили годинама“, завапише родитељи. Јесте, али сада појачајте моделе, заскочите децу вербализмом. Доза позитивног дисциплиновања нека буде у складу са јачином похлепне свести вашег детета. За сваку последицу, коју је доносило плишано васпитање, увозили смо тоне литературе о васпитању, преплављивали  преморене родитеље. Церили се „стручњаци“ глумећи забринуте људе за будућност „наше“ деце, која више нису била наша, церила се шаргарепа у рукама родитеља. Деца и родитељи бивали су све даљи од Извора. Стручњаци и трговци су гојили своје банковне рачуне.