Позитивно условљавање

Дадох суво злато, а остадох „гладан“

Моћно васпитно средство које је одржавало ауторитарни систем, посебно у ратним условима, било је позитивно условљавање, награђивање за обављени посао. У доба традиционалне породице, у мирнодопским условима позитивно условљавање је одлазило у сенку. У ретким породицама, које су биле богате или владајуће, се примењивао овај васпитни модел,континуирано.

Позитивно условљавање је готово непознато старим традиционалним породицама. Никада мајка не би рекла детету: „Ако обереш неколико редова кукуруза, добићеш нове ципеле“. Деца су беспоговорно извршавала задатке, које су родитељи јасно постављали пред њих, не обећавајући награду за то. Деца нису очекивала уметање материјалног интерес између њих и рада.Тако је било, што је и сиромаштво одржавалао. Зато је традиционални човек имао више љубави према раду и зато је био мање похлепан.

Када је традиционална породица,деведесетих година прошлог века, ушла у транзицију васпитања, када јој је понуђено позитивно условљавање уместо класичне казне,некритички је прихватила да замени шташ за шаргарепу. Ауторитарни ум није препознао позитивно условљавање као нешто једнако и једнако старо колико и негативно условљавање.

Васпитни модел поткупљивања детета је далеко гори од модела класичне принуде,јер изворну жељу преводи и похлепу, а човека уводи у мито и коруцију,агресију и несвесност. Нажалост, о позитивном условљавању се данас говори као о нечем напредном и „новом“. То је данас друштвено признат, хваљен васпитни модел. Пошто је ауторитарна свест утемељена на фронтовима, на поделама, у којима се увек форсира једно у односу на друго, природно је што се свет данас определио за критику негативног условљавања, дозволивши само благу принуду и уважавање позитивног условљавања. Сада је јасно да је реч о „плишаној“ принуди. Све што долази споља, све чиме се мења изворна природа човекова, све чиме се човек дресира, зарад нечијих интереса, све је то принуда, дакле све је то ауторитарно.

Модерна педагогија критикује и омаловажава родитеље, који у васпитању користе класичну принуду и вербално насиље над децом. Отуда такви родитељи осећају огромну инфериорност у односу на родитеље „добрице“, који користе, у васпитању деце, модел позитивног условљавања. Принуда је непријатна, тешка за дете, али је за будућност детета, класична принуда боља од позитивног условљавања, под условом да се не комбинује са плишаном принудом. Наравно да то данас не постоји, јер више не постоји ни традиционална породица, ни дом без „отвореног“екрана.

У детињству, у традиционалној породици, дете васпитавано физичком и вербалном принудом, научи да препозна непријатеља и изгради систем одбране. Разарања су огромна, али шанса овог детета да препозна пријатеља је велика, и тада дете почиње да усваја, копира добар пример, добар узор као модел понашања. Овакви случајеви су ретки, али могући.

Родитељи који користе модел позитивног условљавања су супериорни у односу на оне који користе класичну принуду. Њима се не може ништа приговорити. Брину о деци, гледају да им приуште све „најбоље“, не грде их, често говоре да се жртвују за њихово добро, не кажњавају их штапом, увредама. Ни дете нема разлога за сумњу да му је родитељ „пријатељ“, нарочито када се пореди са дететом над којим се врши класична принуда. Чест је случај у породици, да родитељ, за једно дете користи негативно, за друго позитивно условљавање. Породица је полигон где се вежбају будући односи у друштву. Подређено и надређено дете у породици су „храна“ једно другом и прилика да извежбају моделе понашања, који ће употребити у друштву.

Зашто је модел позитивног условљавања препрека духовном расту детета?

Ако желимо да омогућимо своме детету развој изворних потреба, раст духовности, кроз Доброту Љубав и Истину потребно је омогућити човечне услове за самоспознају свега реченог. У изворном облику сви нагони су здрави, пожељни уколико се развијају у одсуству ауторитарности. Дете има позитиван систем очекивања и потребу да му се понуде и односи и садржаји, који унапређују његову изворну природу. Нажалост, ауторитарни васпитни модели, нарочито „плишани“ заустављају унутрашњи раст детета, рушећи му хармонију, кривећи изворне емоције, одвајајући дете од његове изворне суштине,од његовог Извора.

Принцип позитивног условљавања је врло једноставан. Њега добро познаје родитељ, уколико је сам био условљаван, или га је накнадно усвојио, упркос јакој традиционалној свести. Чим се дете роди родитељ почиње да примењује модел позитивног условљавања. Да би родитељ постигао да дете поједе све што је он замислио, неће га тући (јер је то примитивно), већ ће га позитивно условити. Ако поједе ово, добиће оно, ако уради оно, поклониће му ово. Када се ствари анализирају, учини се да је оно, што дете мора да испуни, релативно лако и не тако вредно, а оно што родитељ нуди детету је много вредније. Уместо да дете ради из љубави, ради из интереса. Где је интерес, ту љубави нема. Изворна радост се претаче у интересну,изворна жеља у похлепу и одвајање од извора је неминовност. Дакле, родитељ је први у ланцу, који несвесно усваја овај“слатки“модел, зауставља развој клице Љубави, коју свако дете доноси рођењем. Ту је корен формирања похлепе, зла које хара светом. Највеће благо које је дете дало, за ништавну ствар (играчка, обећање, награда), било је одрицање од својих изворних нагона и потреба, од својих изворних емоција, од себе, од свога тела и духа, од родитеља,породице. Када савремена мајка каже своме детету: „Ако поједеш спанаћ и шницлу, допустићу ти да играш пуцачине пола сата“, она не разуме да је увела дете у прво отуђење, од дела себе, од свога желуца, јер дете једе зарад игрице, зарад интереса. Где је интерес ту је застој раста клице Љубави, које поседује свако дете.

Савремени родитељ несвесно открива пожељни друштвени модел времена у којем породица живи и све своје снаге усмери да „помогне“ детету да примени тај модел, како би и он и дете боље прошли у животу (економски, психолошки). Условљавање детета, у функцији остварења друштвено пожељног успеха, данас се примењује и у сиромашним и у богатим породицама. Детету је много теже да схвати опасности позитивног условљавања, уколико потиче из сиромашне породице. Дете види како се његови родитељи „жртвују“, одричу се свих својих задовољстава, само да би дете остварило циљ, који су углавном они зацртали. Оваквим жртвовањем се зауставља духовни раст и родитеља и детета. Родитељ је незадовољан, јер свој живот претвара у одрицање, због чега и дете несвесно пати. Незадовољство је огромно уколико се улагање у дете не врати родитељу, а данас је то све чешће. Родитељи улажу огроман новац, време да би се дете школовало, бавило спортом, манекенством, уносним занимањима. Ако на крају приче њихова жртва не буде награђена новцем које дете зарађује, не зна се коме је теже. Детету, јер је годинама било мотивисано поткупљивањем, јер је само тако могло да издржи дугогодишње напоре од рада који, не воли, од рада који ће можда бити“награђен“у будућности. Улагања су огромна, број условљаване деце превелик. Похлепних је све више, а могућности за врхунске успехе мале. Новца исто, или још мање, а похлепних све више.

Друштвено пожељни модел је променљива категорија и стога родитељ мора будно да прати промене. Једном је пожељно припадати техничкој, други пут хуманистичкој интелигенцији; све пожељније и профитабилније је бити врхунски спортиста, певач, глумац и слично.

У периоду великих економских потреса, друштвени модели, који доносе успешност су негативни. Бити криминалац, нерадник, бити способан да лако и без рада долазиш до материјалног богатства, постаје модел са којим се ваља идентификовати. Многи родитељи, прећутно допуштају своме детету да крене овим путем, налазећи оправдање да је живот сурова борба за опстанак. Реч је о перфидном моделу позитивног условљавања. Дете ће, уз благослов родитеља, ући у криминал, проституцију, у законом недопустиве активности, а родитељ ће наплатити „услугу“, очекујући материјалну надокнаду и благостање.

Између родитеља и детета које је позитивно условљавано, ствара се прећутни договор, компромис, при којем се свако одриче себе. Родитељ се одриче нагона изворног родитељства, јер не дозвољава да дете буде оно што јесте, већ оно што је пожељно. Све потребе детета, а и своје, родитељ претвара у искривљене интересне жеље, а бунар таквих жеља и пропасти је дубок. Дете се одрекло себе, тако што је дозволило родитељу да му искриви изворне нагоне, да му потребе претвори у жеље, да му сруши хармонију, после чега дете више не познаје своју суштину, постаје неко други. Везе са Извором се полако рскидају.

Дете има снажну потребу да реализује нагон за глумом, али је родитељ одредио да дете треба да заврши студије менаџмента, јер је то друштвено пожељан и исплатив посао. Дете пати, али не пружа отпор и испуњава жеље родитеља. Зашто? Дете зна да га родитељ неће казнити, али постоји страх од губљења свеукупних привилегија, које доноси позитивно условљавање, због чега никада неће ни покушати да се успротиви, те неће самовољно ни отићи на глуму. Похлепа је та која доноси огроман страх. Неко ко је научио стално да добија, има огроман страх да то не изгуби. Свеукупна корист је за дете огромна, и ова садашња у породици, и она друштвена у будућности (друштвени положај, привилегије, слава, моћ). Дете ће савршено,без отпора, испуњавати све задатке у садашњости, јер стална мисао о својим привилегијама у будућности, храни његову похлепу која му помаже да учи даноноћно, вежба вредно, подноси напоре које доноси спорт, музика, школовање. Детету се чини, да је, све што улаже, лако и мало у односу на оно, што ће добити у будућности. Најстрашније је што дете, временом почне да верује да су то, баш његове жеље.

Похлепно дете непрестано живи за будућност, јер се жеље увек реализују у будућности, што му доноси несрећу, јер је отуђен чак и од времена у коме живи. Врло често лажима и маштом бежи од стварности. Дете ће бити задовољно реализованим жељама. Остварени друштвено пожељан и исплатив модел донео му је материјално богатство и моћ, само му није јасно порекло непрестаног немира и огромног страха који прати ту „благодет“.

Порекло немира и страха дете не може да уочи, јер немир и страх долазе од непријатеља, а дете се никада није суочило са непријатељем, јер је непријатељ невидљив. У ствари, „непријатељ“ је његов родитељ. Волим да кажем да су родитељи први „подводачи„ свога детета. Родитељ поткупљује дете да би нешто појело, научило. Дете продаје, део свог тела, у овом случају желудац, а поласком у школу продаје своју памет,јер за сваку петицу бива награђен. Која је разлика када сутра за новац треба продати цело тело, поштење, мир, себе, пријатеље. И једну и другу продају врши из интереса, а то обавља са лакоћом, јер је отуђеност од свога тела још у детињству постала део његове искривљене природе. Не устручавам се да такве родитеље назовем „спонзорима“, који својим новцем задовољавају огроман број жеља свог похлепног детета. Оног момента када похлепа детета превазиђе буџет родитеља, дете тражи новог, богатијег спонзора, нажалост. Биће ово болне чињенице и за условљавано дете и за његовог родитеља, али је вредно суочити се са истином, на време, у име потомства.

Условљавано, мало старије дете, ће уз дубоко разумевање да родитељ није крив, већ је криво незнање, опростити своме родитељу тако што ће се вољно одрећи награђивања, или чак забранити родитељу да га условљава. Сутра неће

поновити модел условљавања на свом детету. Очуваће свом детету изворне нагоне, јер му је омогућио услове за самоспознају без казне и без награде. Такво дете је сутра спремно да самореализује највише идеале (Љубав, Доброту,Истину, Слободу као највећи божији дар,психофизичко здравље и све облике интелигенције. Такав човек ће ослобођен похлепе пронаћи свој властити модел живљења, и тако постати остварен и задовољан. Неће бити необично да такав човек почне и у каснијим годинама да свира клавир, јер му је то остала неспозната потреба, нереализован таленат, од којег се није отуђио, само зато што га нико није позитивно условљавао, док је био мали, када је одбијао да свира. Можда ће уз своје дете, које је кренуло у музичку школу и сам ући у самоспознају неспознатог талента.

Родитељи, не плашите се да ће се нешто лоше десити вашем детету, уколико напустите модел позитивног условљавања. Између „успешног“, похлепног, пребогатог човека, са вечитим немиром и огромним страхом у себи и човека задовољног својим позивом, својим браком, собом и вама, сигурно ћете се определити за овог другог. Дозволите да тако изгледа ваше дете, задовољно, вредно, срећно, па зашто не би било и богато. Такав човек биће богат у сваком тренутку свога живота, јер ће бити задовољан оним што у овом тренутку има, тежећи непрестано хармонизовању материјалног и духовног у себи и у спољашњем свету.

Модел условљавања ствара два типа надређеног детета:

• Тип „звезде“

• Тип презаштићеног детета

Звезда је рођена

Тип „звезде“ родитељ ствара свесно или несвесно. Најчешће је реч о здравом и способном детету кроз које ће родитељ реализовати све своје нереализоване потребе, које су се претвориле у интересне жеље. Мајка није реализовала своју потребу да постане манекенка, модел, остала је само жеља коју ће остварити ћерка.

Често је у питању и тежња родитеља да дете оствари друштвено признати модел који ће и детету и родитељу донети богатство и моћ.

Условљавано дете, још у раном детињству, научи правила игре. Биће „звезда“ све док слепо испуњава жеље родитеља (добар је ђак, вредна је, лепо васпитана, бави се спортом, музиком, балетом, глумом, свестрана је). И светац се умори и у тренуцима, када покаже видан неуспех, родитељи и наставници помажу тако што неуспех претварају у успех. „Звезда“ је, у ствари, непогрешива и не сме бити демотивисана „неуспехом“.

„Звезди“ се олакшава напоран живот, јер није лако у сваком тренутку бити „нај“ и тако што јој се даје могућност да учи од подређеног типа. Наставник и родитељ непрестано критикују подређено дете, указују на грешке које чини и кажњавају га због тога. „Звезда“ све то будно прати, добија готова решења, не понавља грешке и лако долази до циља. У свакој породици „звезди“ се помаже на тај начин, јер има подређеног брата или сестру. „Звезди“ формираној у породици је тешко када крене у школу, јер се мора изборити за највише место, за престо, а у сваком одељењу данас има много придошлих „звезда“. Њихов страх је огроман, јер на престолу има места само за једну звезду. Учитељице одаберу своју „звезду“, која је мирна бар четири године. Свака промена средине, радног места, професије за „звезду“ је фрустрирајућа, јер сваки пут мора да се бори за освајање престола.

Битанга и принцеза

„Звезду“, принцезу неодољиво привлачи „битанга“, агресивац. Они остварују компромисну везу. Све оно што не сме „принцеза“, одрадиће за њу „битанга“. „Звезда“ је привлачна и за подређено дете, „крпу“. „Звезда“ се храни беспомоћношћу „крпе“, а „крпа“ „звездином“ доминацијом. Свима одговара „звезда“, јер је она „успешан“ човек, сјајне каријере, учена, свестрана. Сви јој завиде и прижељкују њено место. „Звезда“ је, наизглед, задовољна. Годи јој материјална доминација и моћ коју постиже преко материјалног. Док је окружена онима који јој се диве, ослобођена је немира и страха. Када се светлости позорнице угасе, завеса спусти, када остане сама, обузима је немир и страх. Ни страху, ни немиру не уме да пронађе порекло. Као што у детињству није могла да открије правог непријатеља, јер је био сакривен у родитељу, тако ни као одрастао човек, никада неће открити правог непријатеља. Њен прави непријатељ је увек онај који се налази изнад ње (хијерархија), као што је изнад ње био и родитељ. „Звезда“ се никад неће устремити и празнити свој потиснути страх на неког изнад себе, већ обавезно на све који су испод ње, на оне који од ње зависе. Никада неће доћи до сукоба између две „звезде“ на истој хијерархијској лествици, као што никада неће доћи до брака две „звезде“, сличне по квалитету.

Интересантан је однос „звезде“ према родитељу, нарочито када родитељ онемоћа. Подређени типови ће исказати отворену нетрпељивост према оболелом и сада зависном родитељу. Светиће му се и кажњавати га на безброј начина. „Звезда“ ће се чудити како нема јак емотиван однос према болесном и старом родитељу. Пошто „звезда“ обично има и новац, она ће све „коректно“ одрадити. Платиће негу, болницу, старачки дом, али је пожељно да се све дешава далеко од ње. Немир који осећа „звезда“ у овим животним ситуацијама потиче од осећања кривице чији јој је узрок непознат.

Код подређених типова постоји лепеза потиснутих емоција, које су се спонтано развиле у борби са непријатељем (мржња, пакост, завист, љубомора). „Звезда“ није могла да развије наслојене емоције, јер није имала против кога да се бори, ни за шта да се избори, јер јој је увек све било на домак руке. „Звезда“ има потиснуте, искривљене емоције, носи потиснути страх, од губљења привилегија, што ствара непрестани немир са бројним последицама. „Звезда“ нема изражене ни изворне емоције, што је и логично, јер се отуђила од себе, нико је није научио да љубав прими, те не може љубав ни да да, а љубави нема без здравих, хармонизованих, изворних емоција.