Знање које уводи у просторе Љубави и Доброте

Kако је дошло до идеје да настане Породични буквар”? 

Породични буквар је настао двехиљадите, а сазревао је у мени од најранијег детињства. Имала сам срећу да ме одгајала бака, која је била препуна љубави и која ми је помогла да се у мени развију клице љубави према раду, реду, људима, природи, животу. Клице које сви ми доносимо рођењем. Посебно сам јој захвална што ми је очувала и развила клицу за препознавање добра и зла у човеку. Све то ми је помогло да врло рано препознам шта све није добро у мојој породици, у коју сам враћена поласком у школу.

Захваљујући томе, са лакоћом сам препознавала ситуације и односе у којима љубави није било. Борила се на свој дечији начин, најчешће непослушношћу и давањем отпора свему што није било испуњено љубављу. Наравно да се све завршавало батинама и мојим сузама. А онда сам једног дана обрисала сузе и донела одлуку да ћу, када порастем, пронаћи лек који ће помоћи да родитељи са својом децом буду у љубави целог живота. Тај лек ће помоћи и мамама и татама да се воле и расту у љубави са својом децом.

То сам рекла себи са десет година. Све даље одвијало се по Божијем плану. Врло рано сам уочила да у школи нема љубави према деци и као професор југословенске и светске књижевности трагала сам за путевима који воде до љубави између васпитача и васпитаника. Успела сам да од учионице начиним добро место за ученике, захваљујући примени Нове школе српског, непознатог и непризнатог педагога Петра Савића. Четврт века сам учила децу на принципима васпитања и образовања у којем није било ни казне, ни награде, ни презаштићивања, ни празног вербализма, није је било јачања имитаторског ума деце јер није било екс катедре. Било је самообразовања.

Први пут сам, као кроз маглу, схватила да су ауторитарни, спољашњи васпитни модели узроци проблема свуда па и у школском систему. Ови модели убијају у детету његово изворно биће које је саткано од љубави, доброте, здравих потреба, талената и свега онога што му је довољно за живот у хармонији. Требало је проћи дуг животни пут испуњен радом у школи, у својој породици, у свом приватном вртићу у односима са људима, требало је освестити и искусити све оно што је било у магли. Требало је изнедрити знање и преточити га у књигу. То се догодило двехиљадите у тренутку када је српска породица већ била разорена “новим” васпитањем које нам је наметнуто у процесу демократске плишане транзиције. У трену сам схватила да смо добили тројанског коња, да смо добили шаргарепу уместо штапа, а и једно и друго припада арсеналу ауторитарне педагогије, која зауставља раст љубави у детету, у родитељу, у васпитачу…

На овом дугом путу улазили су у мој живот и излазили из њега многи пријатељи и непријатељи и од свих сам нешто научила. Парк Џае Ву, велики лекар, творац алтернативне медицине су-ђок (лечење на шаци и на стопалу) је одиграо кључну улогу у мом животу. Учећи алтернативну медицину упознала сам лепоту мапе петоелементне структуре коју је Жути цар употребио за напредак знања медицине. После много година сам схватила да овом мапом могу доказати да су пет ауторитарних васпитних модела најдубљи узроци свих последица са којима се бори савремена породица, савремена школа и савремено друштво. Захваљујући чињеници да сам повезала пет модела са пет изворних емоција добила сам одговоре на круцијална питања васпитања у савременој породици. Сваки родитељ са мапе уједно може очитавати од чега дете може обелети, уколико се истрајава на одређеним ауторитарним моделима. Тако је 2018. године настало прерађено издање „Породичног буквара“.

Књига „Породични буквар“ помаже породицама широм света да се врате своме Извору на којем их чекају: Љубав, Доброта и Истина. Дакле, кроз књиге „Породични буквар“ и Бит(ка) Љубави, моја мисија је обављена, обећање испуњено.  „Породични буквар“ сам наменила породицама, а „Бит(ка) љубави“ младима, првим жртвама „плишаног васпитања“, онима који су рођени 1985. па све до 2010. Године. Открила сам им истину,  како смо их позитивним условљавањем, шаргарепом одвојили од Извора Љубави. Научила их како да се врате Извору кроз љубав према вољеној особи и кроз љубав према својој деци, коју буду имали.

Kакве су реакције родитеља на ваше савете који се тичу васпитавања деце? Kоји су то најчешћи савети које делите са родитељима данашње деце?

Од двехиљадите па све до данашњег дана одржала сам стотине и стотине предавања у вртићима, школама, на факултетима, у библиотекама, у болницама, у затворима.., свуда где је породица или један њен део. Реакције породице, појединаца у Србији, у окружењу, у Европи свуда су готово истоветне: ”Ово је Истина”, изговарали су са лакоћом. Истина је да су казна и награда две основне препреке узрастању човека. Kако ми то нисмо препознали?“

Савети које им најчешће дајем? Ја нисам психолог и не дајем савете, јер не решавам последице. Бавим се отклањањем узрока. И зато сви на крају предавања знају да треба “бацити петака”, треба одбацити свих пет преживелих ауторитарних васпитних модела. Оно све што следи, све замке, целокупно знање, како даље када одбацимо ове моделе, налазе се у књизи. Онима који су се највише запетљали помажем путем појединачних породичних обука, као и обука младих парова.

Често се дотичете улоге мобилних телефона у васпитавању деце. У којој мери телефон штети развоју личности и способности малишана?

До 2008. године, сам била можда једина у Србији која је отворено на медијима говорила родитељима да дете мора прво да упозна реални свет па онда виртуелни. Говорила сам им да чувају децу од наказних виртуелних садржаја, од игрица и вишесатног седења пред екраном и то у свакој ТВ кући у којој сам гостовала. Данас сви причају против мобилних телефона, а истовремено друштво уводи интернет у сваки кутак Србије, пропагирајући да је бављење ИТ занимањама најуноснији позив будућности. Родитељи су збуњени. Дају деци телефоне у ручице врло рано, па када деца уђу у зависност, када неће да раде, да уче, када више не помаже родитељска уцена, тада им бране телефоне слуђујући и децу и себе. Ја данас причам родитељима исту причу о узроцима њихових мука, о пет ауторитарних васпитних модела који су се данас удвостручили. Слили су се у мобилни телефон, као најјачу „шаргарепу“, али не мањка ни родитељска принуда свих облика, не би ли из деце извукли минимум рада, реда, послушности.

Родитељска принуда нам није потребна, а телефон као најјачу гувернанту само треба мало одложити. Дакле, док дете добро не проговори свој матерњи језик, док не прохода, док не научи да се осплужује и ради око себе, не сме бити стављено пред екран. То је негде до две и по године живота. Зашто? То је период „акције“ у којем дете не сме бити заустављено везивањем за екран. У том периоду дете мора бити у покрету, пузати, проходати, детету мора бити сликовница највећи пријатељ, као и добра дечија песма и наравно топли глас родитеља. Полако, умешно родитељ детету отвара виртуелни свет, али све мора бити под контролом родитеља и садржај и квалитет и време. Не дозволити да дете само барата телефоном, до поласка у предшколско, до уласка детета у свесност која зна да је реални свет први а виртуелни је само надоградња. Такво дете воли школу , воли књигу, воли рад, ред, дружење. Тада родитељи виде разлику између деце којој је смарт телефон дат доласком из породилишта и своје деце изворне свести. Технологија нам није дата да нас пороби, већ да нам олакша, улепша и обогати живот.

Са породицама које су у незнању одвојила своју децу од Извора љубави такође имам решења. Није лако седмака, зависника одвојиити од виртуелног, од вршњачке контроле, али је срећом могуће.  

Технологије су неминовност, како их употребити у корист деце? До ког узраста деца не треба да имају додира са виртуелним светом и зашто? 

Одговор сте добили у претходном питању, али није на одмет поновити. Технологија нам је дата на корист а не у функцији ропства. Пресудне су прве три године без телефона, без екрана, без виртуелне стварности, након тога све до предшколског узраста под строгом контролом породице, а до краја дванаесте године под благом контролом породице, често уз заједничко праћење и коментарисање одгледаних саржаја.

Данас се често чује да су родитељи постали робови своје деце. Kако је дошло до таквих улога у породици? 

Одавно су родитељи постали лоше слуге а деца лоши господари. У Србији се то догодило појачано од деведесетих година прошлог века када нам је забрањен штап, а наметнута уцена, поткупљивање деце за сваки начињен корак. Почело је систематско уништавање традиционалне породице. Претило се родитељима да ће им деца бити одузета ако их туку, али се штап толерисао, све до 2017. године, када је коначно донесен Закон о породици по којем родитељи бивају кажњавани за употребу штапа. Тада је страх обузео родитеље, деца су осетила моћ јер их држава добро штити. Данас су родитељи збиља робови своје агресивне, похлепне, лење, несвесне, тврдоглаве деце, деце која брзо заборављају свој Извор на којем су Љубав и Доброта. Смарт телефон је данас главни васпитач деце, а родитељи својом реалном „шаргарепом“ као поткупљивањем делују као права наива у односу на моћ виртуелне гувернанте. Родитељима преостаје да презаштићују децу од рада, реда, истине, живота, да их смарају празним причама да треба да буду добри. Било шта да чине на ауторитарни, плишани начин родитељи су увек губитници у односу на смарт телефон, чији садржаји почивају на свих пет ауторитарних васпитних модела. Једина разлика је што родитељ за своје услуге тражи и рад и ред. Смарт телефон не тражи од деце ништа осим да остану зависници од њега. Сви губе и деца и родитељи, профитирају произвођачи и продавци.

Вршњачко насиље је у порасту, деца све раније испољавају агресивне облике понашања. Шта мислите да је узрок томе? Kако се против тога борити? 

Мислим да су читаоци разумели да се Изворно васпитање, настало у Србији 1994. године,  залаже за укидање казне, награде, презаштићивања детета, за укидање вербализма уз стављање екрана под контролу родитеља док дете не уђе скроз у свет реалности. Реч је о самоваспитању, јер дете долази васпитано на овај свет. Улога родитеља је да га без ауторитарности уведе у реални свет, упозна га са свим лепотама и опасностима. Изворно васпитање укида вековну дресуру деце штапом и шаргарепом. Нажалост, цео свет је пристао на „плишано васпитање“, које искриви предивну природу детета и дете врло брзо постаје похлепно, лењо, тврдоглаво, несвесно, не воли школу, рад, породичне обавезе. Насиље деце над родитељима све више узима маха. Деца насиљем над родитељима покушавају да задрже стечене позиције. Kада деца порасту они своје проблем и своју агресију уносе у друштво, у школу где их чекају вршњаци. Вршњаци брзо преузимају контролу над вршњацима јер ту контролу брзо губе родитељи. Вршњачка контрола постаје јача од родитељске контроле штапом и шаргарепом. Вршњаци вршњацима постављају јасна правила по којима треба да се понашају ако мисле да буду примљени у друштво (треба презирати школу, учење, рад, ред, обавезе, породицу, треба пратити све трендове у моди, музици, у ријалитију.., а сви циљеви вршњачке контроле у супротности су са очекивањима родитеља. Дете које се не ставља под контролу вршњака бива шиканирано, одбацивано, исмевано, а није необично присуство и физичког насиља над онима који се не покоравају. Дакле, узроци су опет у овим васпитним моделима. Прво родитељ врши плишано насиље над децом, онда деца узвраћају реалним насиљем над родитељем, а онда брзо деца своје насиље спроводе над својим вршњацима. Излаз? Примена Изворног васпитања, одбацивање свих пет спољашњих васпитних модела, постављање детету здравих граница од самог рођења. Дете тада остаје на Извору и проблема нема.

Сада се логично поставља питање: Зашто друштво не одобри широку примену Изворног васпитања и омогући оздрављење породице? Нажлост, то се неће догодити јер је „плишано васпитање“ темељ на којем се гради савремено друштво, које систематски ради на потпуном разарању породице, до њеног нестанка. Свака породица, сваки човек мораће да води и добије своју Битку Љубави. Путеви су бројни. Један од путева је и знање Изворног васпитања.

Да ли можете за наше читаоце да напишете понеко сећање везано за вашу дугогодишњу, богату праксу у раду са породицама?

Сећам се дивних сусрета са породицама и појединцима којима сам помагала да усвоје знање Изворног васпитања и врате се Љубави и хармонији. Дуго година сам ишла директно у породице и практично показивала родитељима како са децом. Та дружења остају незаборавна јер су емоције јаке и чини вам се да сте са тим људима као род рођени. Године пролете. Смењују се породице, лица, проблеми, решења. И онда само чујете глас, на улици, у продавници, у парку, у аутобусу: ”Милице, да ли се сећате, били сте код нас… Хвала вам, на свему. Деца су нам израсла у дивне људе. Сви се питају где су расла наша деца када су остала тако сачувана, добра. Ми се само смешкамо и мислимо: ”Kамо среће да је и до вас допрло ово знање и да вам је „Породични буквар“ стално на сточићу поред брачног кревета. Супруг и ја смо се помирили, сачували брак због чега смо вам веома захвални!“ Разменимо пар реченица, са осмехом на лицу се растанемо, а после тога почиње да се враћа сећање на ту породицу, на све што смо проживели скупа.

После тога следи моје питање: „Милице, колико ћеш још имати снаге да истрајеш на овом путу”? Смирено себи одговорим: ”Онолико снаге и времена колико ми је Господ одредио. Хвала му на животном задатку који је одредио баш за мене. Урадила сам најбоље што сам умела и знала. Мој труд ће Он проценити када за то дође време. До тада корачај, Милице, стазом живота и несебично даруј породицама знање, које их води у просторе Љубави и Доброте, а то је баш оно што савременом човеку треба.

Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“ и „Бит(ка) Љубави“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

3 × three =