За часопис “Благодарје”: Љубав је бит – суштина нашег живота

Љубав је бит – суштина нашег живота

Знање Изворног васпитања, васпитања без награђивања и без кажњавања детета нудила сам родитељима Србије од  1994.  до 2015. кроз предавања и „Породични буквар“. То је био период у којем је дошло до великих промена у васпитању, у земљама неразвијеног света, па и у нашој Србији. Традиционално васпитање и традиционална породица, за ових двадесет година, земењени су плишаним васпитањем и “плишаном породицом”, на врло једноставан начин. Деца више нису смела да се контролишу „штапом“ (негативним условљавањем), већ само „шаргарепом”(позитивним условљавањем). Одрећи се штапа била је препорука „нове плишане“ педагогије. Препорука је ишла уз претњу како једног дана нећемо смети да вичемо на дете а камоли да га ударимо. Године су пролазиле, традиционална свест родитеља тог времена  тешко се одрицала „штапа“. Вешто су комбиновали “шаргарепу” и “штап” када дете претера, “да запамти”. Данас живимо последице тих времена. „Штап и шаргарепа“ су „убиле Бога“, а тиме и Љубав у генерацијама полуплишане свести, које су прве жртве „плишане“ педагогије.

Расле су и порасле генерације деце рођене средином осамдесетих, деведесетих, двехиљадитих, генерације прве жртве „плишаног“ васпитања. Те генерације, ја називам „полуплишанима“, стручњаци их зову миленијумци. „Полуплишани“ имају сећање на традиционалне вредности, на традиционалано васпитање јер су осетили снагу „штапа“ у свом детињству, али они данас живе живот који намеће „плишана“ демократија, разапети између традиционалних вредности и квази вредности плишаног ума. Они прихватају и живе све што је до скора било осуђивано (похлепа, насиље, лењост тела и духа, блуд, разврат, преваре вољене особе, лако напуштање породице, остављање деце, небрига и неодговорност, презир према трајном, провереном знању,  прихватање полуистина, лажи, површних информација, презирање учења, школе, рада, домаћег васпитања). Прихватају  конзумирање марихуане, као нешто безазлено и пожељно, дроге, алкохола, секса без љубави, насиља, као нешто што је „ин“. Друштво подржава те вредности организовањем разних „алко“ фестова, ријалитија, сајтова најбизарнијих садржаја бројних блогера, који зарађују огроман новац и виртуелним садржајима, који подстичу младе на криминал, блуд, насиље, убиство. Најцењенији постају они који до скоро не би заслужили ни трунку пажње јавности. Једино због чега су у центру пажње то је сан сиромашних да науче које су пречице до богатства. За брзим и лаким богаћењем жуди похлепна свест полуплишаних и плишаних умова. Сви траже „леба без мотике“.  Док их  прате, милиони младих  верује да је могућ успех и богатство без рада, без учења, без људских квалитета.  За последњих четврт века догодиле су се велике промене у Србији и окружењу. Вредносни системи су потпуно променили односе између мушкарца и жене. Породица, као основна ћелија друштва је изгубила драж и смисао који је имала. Склопити брак, родити децу, затим, разорити брак и породицу и онда када су разлози бенигни, данас је реално, могуће и друштвено подржано. Све што се није могло замислити да може да уради човек традиционалне свести  данас је нормално, прихватљиво и не сноси осуду ни породице, ни друштва у целини.

„Полуплишани“ су порасли

Деца су расла и порасла. Момци и девојке рођене негде осамдестих па до двехиљадитих у своје везе данас уносе терет последица плишаног васпитања. Неки се заљубе, на кратко открију једно другом своју предивну изворну природу, Љубав бљесне, пожеле брак и децу, што и остваре. Нажалост, обоје се врло брзо врате оном свом, у детињству и младости стеченом лицу, стеченим навикама и квази вредностима. Зашто? Зато што наставе са употребом награде, казне, презаштићивања, имитирајући и даље све што им нуде медији. Разочарење је неминовно, деца се рађају, постају велики терет и обавеза младима, неспремним на жртву, коју тражи породица. Разводи су лаки, повратак момачком, често и девојачком животу је све милији. Деца су ту негде између отуђених родитеља, њихових унесрећених родитеља, који се питају где су то погрешили. 

„Полуплишаним“ генерацијама посвећујем „Битку Љубави“

Управо тим полуплишаним генерацијама, које су порасле, основале или разориле бракове и породице посветила сам 2016. године своју књигу „Бит(ка) Љубави”. Њима намених Битку, да сазнају како су их родитељи у незнању и под притиском друштва одвојили од Извора Доброте, Љубави, Истине, да препознају истину  да су узроци њихових мука  пет ауторитарних васпитних модела. Када се ослободе ове пошасти, вратиће се себи, свом  Извору. Неки ће у томе успети још у периоду заљубљености, неки док премишљају да ли везу да раскину или наставе, неки у браку док не добију децу, неки када деца пристигну у њихове животе. Знање Изворног васпитања, преточено у „Бит-ка Љубави“ ће им помоћи да васпитавају своју децу без било којег облика условљавања, без дресуре „штапом и шаргарепом“. Децу ће задржати на Извору Љубави, а себе вратити свом Извору Љубави, за који мисле да  више не постоји. 

 

Прошле су три пуне године како су ми полуплишане генерације постале најмилија циљна група. Већ сам стекла огромно искуство у раду са њима, али могу слободно рећи да је то тежак, мукотрпни рад јер су последице „штапа и шаргарепе“, последице квази вредности, реалних и виртуелних узеле свој данак. Притом, деца коју рађају полуплишане генерације имају потпуно плишану свест. То су деца рођена од 2010. када је у животе те деце ушао смарт–тач телефон. Истовремено законом о породици потпуно је забрањен штап (класична казна), а „шаргарепа“ родитеља више није потребна. Најслађа „шаргарепа“ постала је „виртуелна васпитачица“, смарт телефон, који се нуди у најранијем детињству. Судар „полуплишаних“ родитеља и деце плишане свести, деце похлепне, насилне, лење, тврдоглаве, деце коју бране кордони законодаваца, невладиног и владиног сектора изгледа као судар непознатих светова. У том судару рат је неизбежан, а у таквом рату нема победника.

Без љубави мушкарца и жене нема срећног детета

 Од овог броја за Благодарје ћу писати о проблемима мушкараца и жена полуплишане свести. О покушајима да се врате Љубави, јер без њихове љубави ни деца не могу бити срећна. Некада ћу писати о момку и девојци, некада о два родитеља, који не знају који им је рат тежи, рат између њих и деце, рат између саме деце или рат између жене и мужа, снахе и свекрве. Некада о разведеним родитељима, који покушавају да остану добри родитељи, некада о два родитеља, давно разведена, у новом браку, који праве исте грешке као и у старом. Посебну пажњу ми привлаче млади који не крију да не желе ни брак, ни децу, ни породицу. Водићу вас кроз ову тему бројним примерима из свог искуства у раду са младим људима. Заједнички именитељ свима су покушаји да задобију своју Битку Љубави, зарад себе и своје деце. Свака прича, свако знање како васпитавати децу, постаје и остаје јалово ако жена и мушкарац нису у љубави. 

Примери из праксе:

Они су Битку  добили, па изгубили. Сада су у потрази за новом Љубави

Лепи, млади, завршили факултете, запослени, из добро стојећих породица. Рођени средином осамдесетих.  Он се одавно помирио са тим да неће моћи никога да воли јер су његове емоције одавно замрзнуте, потиснуте. Успевао је да их пробуди марихуаном. Тада је осећао да је жив, јер му је марихуана будила илузију радости. И илузија је била боља од одсуства радости. А после марихуане, долазило је буђење у којем се сретао са својим бесом, незадовољством и емотивном тупошћу. Друштво, крцато другарима из детињства, сви у потрази за радошћу, смислом и љубављу.  Ноћи у задимљеним собама, уз картање, јамб, коцку, игрице, зезање, уз цигарету, алкохол, марихуану која се залива алкохолом и уверењем да је то права ствар, безопасна и тако „ин“. Увек су се ту мотале и неке лепушкасте девојке које су биле у потрази за искреном љубави. Такве ноћи су се завршавале у кревету са девојком којој се често ни имена није сећао. Питао се да ли је уопште било секса. Опет јутро, опет судар са бесом и питањем: „Докле тако и да ли је могуће да он није ни на трагу љубави!?“.  А онда се догодило чудо. Среће девојчурка својих година. Лепа, ведра, љупка, наизглед препуна живота и спремна да му живот зачини најпријатнијим изненађењима. Отапале су се емоције, душе се препознале и обоје су били спремни на путовање ка Извору, одавно затрпаном. Напустио је друштво које му је пружало привид среће и окренуо се њој. Ноћи проведене у разговорима, у ћеретању, у нежности. Телефони у рукама, усијани, поруке препуне паметних мисли. Довољни једно другом почињу да сањају сан о заједничком животу. Венчање из снова. Има се, може се. Фотке за памћење. Другари не препознају лице његово, оно лице које је само под марихуаном добијало изглед лажне радости. На лицима њиховим сви виде осмех, али осмех душа њихових. Венчаше се. Започеше живот брачни, вратише се уобичајеним обавезама, сањају да ће ускоро добити бебу која ће им испунити живот. После мало поједене шачице соли почеше да се питају ко је уствари онај други. Он неуредан, лењ, пожеле да окуси заборављен укус радости момачке. Она, да би га орасположила, задржала, да би показала своју „доброту“ уђе у презаштићивање. Радила је сама све, док је он уживао у старим навикама. Чекала га је уплакана и често припита. Допуштала је да лудује са друштвом, понекад га је пратила, правила се да је радује та гунгула мушког света. Оно што ни она више није скривала била је истина којој он није придавао значај док су се забављали. Посегнула би за чашом, све чешће и све брже би се опила. Није јој приговарао јер је и његова другарица била чаша или марихуана. Враћали би се кући, полупијани или он надуван, обављали су некако своје брачне дужности. Но, бебе нема, па нема. Ујутру, отрежњен, сусретао се са старим другаром, бесом. Бес је постајао неподношљив јер је она излазила из собе, сва у сузама тражећи ујутру мрвице нежности, које он није могао да јој да ни ноћас, а не жели их ни јутрос. Пет година брака. Пролете!

 

Код мене долазе у тренутку када су се потпуно вратили својим старим лицима, навикама, својим вредностима стеченим у породицама, у друштву. Он онај стари, са свим последицама плишаног васпитања. Она све дубље у алкохолу, сузама, безизлазу. Савладали су знање Изворног васпитања, разумели да су грешке из породице спонтано пренели у брак. Удаљени једно од другог, без деце, нису имали снагу да се изборе за своју битку љубави. Нико није хтео, није могао да се одрекне својих порока, својих лоших навика, својих ауторитарних васпитних модела. Нису хтели, нису могли? Свеједно је. Развод је био неминован, упркос спознаји да су били рођени једно за друго, за љубав, коју су стекли, па изгубили. 

                                                                                                                               Сваки крај има свој нови почетак

Она је данас зрела жена која је победила алкохол, која се знањем Изворног васпитања вратила свом Извору на којем су Доброта, Истина и Љубав. Када је видим онако веселу, препуну живота питам се да ли ће задобити нову битку љубави са неким срећником. У потрази је за новим мушкарцем, али срце није избрисало онога којем је душу даровала. Данас само рече: “Е, да сам имала ово знање када сам га упознала!“. Никада га не бих презаштитила од рада, реда, реалног породичног живота. Заједно бисмо знали да крчимо пут ка својим Изворима и дочекали нашу бебу у здрављу и љубави.

Он? Његови пороци нису нимало лаки. Бори се са мање или више успеха. Покушава да осмисли свој живот, у потрази је за новом женом. Док трага враћа се старим, лошим навикама, друштву које се полако осипа. Многи се оженили, неки трпе, неки се развели, неки поново оженили, неки варају, неки окореле нежење.  Често се чујемо, видимо. Са сетом понавља: “Е, да смо знали!“ Ја у себи, са смешком, помислим: “Ко зна, када и ти младићу престанеш да завараваш себе да је смисао живота у томе како живиш, када се винеш пут свог Извора, можда ће вас живот спојити, можда ћете извојевати битку љубави коју сте започели, па од ње одустали. Божије путеве човек не познаје.“

За часопис “Благодарје” Милица Новковић, аутор књига „Породични буквара“ и „Бит(ка) Љубави

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

three × 5 =