ЗА ЧАСОПИС БЛАГОДАРЈЕ: ШТА УМЕСТО ПЕТ?

 

Изворно васпитање
Милице Новковић

ШТА УМЕСТО ПЕТ?

 

 

Изворно васпитање је емоционални утицај родитеља на дете и обрнуто, у одсуству пет ауторитарних васпитних модела (без награде, без казне, без презаштићивања, без вербализма и без злоупотребе имитаторског ума путем виртуелних садржаја).

Драги родитељи, ви који читате моју рубрику Изворно васпитање, ви који прижељкујете да примените Изворно и ви који сте у покушају примене, сви имате исто питање: “ШТА УМЕСТО ПЕТ?

Ово питање није било толико  актуелно  све  до појаве генерација, којима тач телефон постаје трећи „родитељ“. Генерацијама деце рођених од 2010. године тач телефон је прерано ушао у живот. Та грешка је недопустива. Дете је дошло у живот да прво упозна, спозна, освести реални, а тек касније виртуелни свет. Витруелно, па тиме и тач телефон, никако није смело ући у живот детета пре треће године живота. Родитељи су наставили да користе свих пет васпитних модела не примећујући да тач телефон, као трећи родитељ, нуди то исто, као 5 у 1. Углавном победи трећи, виртуелни „родитељ“, јер оно што нуди реални родитељ није тако привлачно у односу на понуду тач телефона.

Деведесетих година прошлог  века смо прихватили плишано васпитање. Питали смо шта уместо штапа и добили јасан одговор: „Уместо штапа узмите шаргарепу, у виду поткупљивања своје деце“. Прихватили смо одговор, али смо и даље вешто користили штап када би дете постајало све непослушније. Врло брзо смо приметили да    у „новом“ плишаном васпитању нешто не ваља. Деца су нам постајала похлепна, агресивна, лења, имитирала су много тога што су видела у цртаћима, у игрицама. Сви смо приметили да спонтано презаштићујемо децу од рада, реда, учења, а онда смо сви користили лепе речи да убедимо дете да не треба да буде похлепно, лењо, агресивно. Све је ишло лагано и годинама су само ретки родитељи тражили помоћ стручњака. Зависност од екрана није била тако честа јер се ТВ није могао понети у паркић, у школу, на излет.

Оне породице које су потражиле знање Изворног васпитања врло лако су вратиле своје  дете  на пут љубави и послушности. Готово нико ме није питао: „Шта уместо пет“? Једноставно нису више поткупљивали дете, нису га кажњавали, спонтано је нестајало презаштићивање и вербализам. Трудили су се да дете не ставе пред екран до треће године, даљински је био у  рукама  родитеља.  Родитељи су бирали садржаје које ће деца гледати и што је најважније нису им дозвољавали самостални излазак на интернет док не ојачају у изворном, отприлике до завршетка првог разреда основне школе. Када се дете утемељило у изворном, када није бивало похлепно, агресивно, лењо телом и духом, несвесно, тврдоглаво, завидно, када су нестале последице плишаног васпитања, тада родитељи нису више имали страх да ли ће дете злоупотребити савремене технологије или ће бити злоупотребљено. Деца изворне свести имају потребу за садржајима, који су блиски њиховој свести.

Беше лако, до недавно, за оне који су усвојили принципе изворног васпитања, васпитања без казне, без награде, без презаштићивања од рада, реда, учења, од вербализма и без злоупотребе виртуелних садржаја.

Тач телефон је променио све

А онда, пре само неколико година, у породицу је, као њен најпожељнији члан ушао тач телефон. Стасавају нове генерације (од 2010. године), које рођењем прихватају тач телефон и Јутјуб као трећег „родитеља“, прецизније, „родитеља“ број један. Тач телефон је лак, увек је мами и детету при руци, на столу, у кревету, у купатилу, у паркићу, у кафићу, у колицима, носи се свуда јер је постао најјачи контролор детета. Дете једе, дете престаје да плаче, зауставља хистерију…,само му дате тач и притиснуто је дугме за послушност детета.

Уз појаву тач телефона стижу и додатне препоруке стручњака како је неморално поткупљивати дете, али шаргарепу не забрањују законом. Законом су само забранили штап. Родитељи потпуно збуњени. Не виде узроке често неподношљивог понашања своје мале дечице, не виде откуда толико беса и хистерије у њима.

Откуда све то?

Тач телефон је 5 у 1, у њему су свих пет плишаних модела, али и „штап“ кроз најагресивније игрице и цртаће. Трећи „родитељ“ само нуди, а то што нуди је шарено, пријатно, забавно. Дете нема осећај да ту има било чега лошег. Тач телефон увлачи дете  у виртуелни свет, после чега реалност за свако дете постаје „смарање“, али дете не види у томе ништа лоше. Виртуелно зауставља развој детета. Дете касно проговара, слабо се креће, одбија било какав самостални облик рада, јер гледајући у екран има илузију рада, реда, учења. Родитељ тражи од детета реални рад, ред, очекује да дете само једе, да хода, да шета, да сакупи играчке, да се брзо обуче, да брзо крене у вртић, у школу, да учи, да пише домаћи, да опере зубе, да се окупа… Да би дете испунило та сасвим нормална очекивања родитеља, родитељи морају и даље користити пет плишаних и понекад оно „по гузи“. Та родитељска понуда постаје права наива у односу на понуду тач „родитеља“. Деца траже само тач телефон од којег су постали зависни. Деца у рукама имају најмоћније средство за условљавање родитеља. „Ако мислиш да ти било шта урадим, дај ми тач телефон. Ако ми га не даш бићу бесан, дераћу се, вриштати, хистерисати и увек ћу те победити“, мисле деца. Знају они да  су „фитиљи“ родитеља прекратки. Родитељи су ушли у зачарани круг из којег често не виде излаз. Између тач „родитеља“ и реалних „захтевних“ родитеља дете се  опредељује  за трећег „родитеља“.   Деца почињу да стагнирају у развоју здравих потреба. Не једу самa, не облаче се сама, неће да сакупљају играчке, мало се крећу, више желе да их носимо или возимо у колицима, него да ходају, не воле да се шетају, не друже се, не воле природу, паркић, децу, вртић, доцније не воле ни школу, ни учење, ни рад, ни ред, ни обавезе. Нарочито не трпе границе, које им постављају реални родитељи, васпитачи и учитељи. Не поштују ауторитете било које врсте. Све реално и потребно за реални живот брзо им постаје „смарање“. Данас је дечија пажња, у прве две године живота, усмерена искључиво на виртуелну стварност, не на реални свет и сви даљи проблеми су последица „васпитавања“ детета у те прве две године. „ПЕТ“, које користе родитељи и „Пет“, које нуди тач телефон увели су породицу у слепу улицу.

Промене су велике и болне

Некада помислим да све што деца раде родитељима није могуће, а онда ме пракса увери да је свуда слично, негде горе, негде боље, у зависности да ли постоји само плишана принуда родитеља над дететом или и плишана принуда садржајима тач телефона. Нажалост, родитељи губе битку у борби са тач „родитељем“ и зато много чешће, него раније траже помоћ како би се ослободили свих пет модела.

Када породица потражи помоћ од мене више није довољно да родитељ разуме узроке и укине их. Сада сваки родитељ пита: “ШТА УМЕСТО ПЕТ“? Како ћемо се изборити са дететом у датој ситуацији?

Покушаћу  да  вам  практично  покажем  рад са родитељима ђака првака (2011). Истиче нам друга недеља рада на стварању услова у којима ће се дете брзо вратити своме извору. Сваке вечери сам добијала мејлове, јер су родитељи вапили за одговором како да се понашају у датој ситуацији, без употребе пет плишаних модела.

Првачић од седам година им помера здраву памет

Мама и тата су на граници издржљивости терора свог првачића (2011). Довољно су паметни и не одлучују се на развод пре него што покушају да пронађу узроке проблема, који их муче већ седам година. Једно друго претичу да ми објасне, појасне. Добио је тач у рукице са неколико месеци. Када  су покушали да му отму тач из руку да би видели да ли је време да се маши за кашику, за пузање, за облачење, за сликовницу, за сакупљање играчака, за одлазак у парк, за шетњу, за нормалан одлазак  у вртић и за све оно што је доликовало паметном дечаку узраста кроз који је пролазио. Сваки покушај се завршавао дететовим ненормалним плачем и враћањем телефона. Очекивања родитеља су била нормална и не превелика: Да им син израсте у здраво, вредно, паметно дете и да буде добар ђак. Њихова очекивања су за дете била  јако  велика, јер то што родитељи траже   не  тражи   виртуелни „родитељ“. Све је у реалном свету ишло на гурку, на презаштићивање, на позитивно условљавање слаткишима, једном речју утркивали су се са трећим  „родитељем“ ко ће га више условити. Реални родтељи су тражили рад, ред, виртуелни само да га уведе у зависност.

Окрећемо лист

Док преморени родитељи слушају моју причу  о томе зашто „плишани“ нису добри, да их треба уклонити, мали диктатор ставља прсте у уши, бенави се, пева, вришти и наређује бесно да устану и иду кући јер је њему све ово, што ја причам, досадно. Сви смо знали да је проблем велики и да се родитељи неће снаћи сами у примени наученог и договорисмо се да ми сваке вечери напишу кратак мејл и у мејлу кажу у којим ситуацијама су били беспомоћни. Одлучили су да забораве и на штап, на шаргарепу, на презаштићивање и на вербализам. Знали су да морају да му узму и тач телефон и сва чуда технологије, на одређено време. Дечак је знао које кораке ћемо предузимати. Лукаво се смешкао рачунајући да пред собом има слабе, преморене људе који ће после његове једносатне вриске изгубити битку. Овог пута се преварио. Није веровао да ће сви екрани бити уклоњени на месец   дана. Знао   је и зашто. Морао је да се врати реалном свету, превасходно реалном породичном животу у којем више неће бити ни штапа, ни шаргарепе њихове али неће бити ни трећег „родитеља“, који условљава.

Било је потребно да се родитељи наоружају стрпљењем, да остану упорни и смирени и после страшне борбе детета за стару позицију, нарочито када се бори за тач телефон. Дечак је свој рат водио ударцима, бацањем ствари, вређањем, псовањем, вриском, хистеричним плачем, уништавањем ствари, кидисањем на сваки телефон који угледа. Остати миран, прибран није тешко јер родитељ зна да своје дете „лечи“ враћајући и детету  и себи емоционалну хармонију. „Када бес његов прође, понудите му шетњу, читање сликовнице, игру играчкама“, настављам. Мислите да је лако пристајао на промене!? Није! Била сам присутна када је бес ескалирао до невероватних размера и одмах сам замолила родитеље да му кажу да ће сви слаткиши, сви кондиторски производи, осим шећер из воћа, бити укинути месец дана. Зашто? Када дете има толико јаке нападе беса тада му мишићни систем истроши сав шећер, дете се тада нагло смири и у том миру кидише на слатко. Родитељи попусте, тело детета добије шећер и спремно је за нове нападе беса и хистерије, којима треба да победи родитеље.

Није веровао да ће родитељи истрајати. Истрајали су. „Иди доле и купи ми кесицу бомбона“, заповеднички рече мали диктатор иако је знао нова правила. И отац и мајка крајње смирено само поновише: “Можемо ти дати поморанџу, бомбоне добити нећеш“. Не обазирући се на вику, на претњу мирно одоше да пију кафу. Већ за 48 сати вриштање детета је постајало  све  краће,  бес  све  слабији, а радост родитеља све јача. Да би смо бес детета смањили још брже забранила сам месец дана да воде дете у играонице, ђипаонице, како волим да кажем. Дете је знало да је све у функцији укидања извора који га пуне или празне напетошћу. Важно је напоменути да су ови родитељи прави срећници, јер им се нико није мешао у васпитање, а и они су били сложни да истрају. Гледали су родитељи да иду са њим у шетњу, у њему непознат крај у којем није било њему познатих играоница и другара који су га подстицали на много тога што је  излуђивало родитеље. Ових месец дана неће ићи ни на рођендане, ни на било која места где би могао да се маши за телефон, цртаћ, игрицу, слаткише.

Није било лако, нарочито када би оба родитеља била у његовој близини. Увек је знао да ће једнога лако изнервирати,  други  ће  се  умешати а он ће добити битку. Дознавши за тај проблем, посаветовала сам их да никада не буду скупа са дететом у овим тешким данима одвикавања од употребе казне и награде. Када рекох казна и награда сетих се да је дечак у једном моменту питао: “Па како тета Милица каже да је против казне и награде, а зар све ово нису казне за мене?“ Упитали су се и родитељи и добили објашњење. „Ако сте ваше дете изложили инфекцији плућа и лекар одреди да мора дете да прими 15 пеницилина, да ли је то казна, или је бол од инјекције у склопу лечења“, појасних. Пренеше детету моје речи и наставише ка циљу, осокољени видним успесима.

Нисмо више твоји робови

Иако су му рекли да више неће да буду његови робови и да не може да им намеће где да седну, када да устану, да мора да врате главу на јастук на исто место како је он рекао, да тата којег боли кичма мора да се игра на поду, да бахати син може да баца исцепкане марамице, отпатке од воће а онда каже мами да мора то да покупи, да остави лимунаду    у кухињи, а онда заповеднички тражи да мама устане и донесе лимунаду на његов сто…Нећете веровати шта му је све падало на памет. Ујутру када устане и уместо да крене у тоалет, потом да се обуче, доручкује, спрема се за школу, он захтева да се играју са њим у кревету, а људи не знају где им је глава јер се спремају за посао. Када га некако извуку из кревета, седао је пред екран, развлачио се, они га облачили, он претио да неће у школу. Све то је нестало уклањањем свих екрана до успостављања емоционалне хармоније свих. Робови постадоше здрави господари своме детету. Када је био дрзак, бахат, када је покушавао да сруши договоре, правила, родитељи су остајали мирни, доследни. Бес првачића је постајао све слабији, њихова радост од успеха давала им је снагу да истрају.

Иако је распуст, одлучено је да устаје само мало касније, да се сва дешавања одвијају по плану, који су сачинили за тај дан како би могао на време да легне и заспи. Коначно је, после само недељу дана од почетка ових лепих промена, био у кревету у 21 сат. Родитељи у неверици. Коначно су уживали сами пуна два сата, до њиховог одласка на спавање. До скоро су имали вечерње и ноћне хороре, јер је углавном уз батине одлазио у кревет око поноћи. Сада се зна када је рад, када игра, када шетња, када се једе и да се једе за столом, а не на каучу, када се спава. Понуде га, ако одбије нема присиле, убеђивања, они раде своје, уживајући у све здравијем понашању свога детета. Првих вечери је одбијао да иде на спавање. Они легли, он остао у дневном боравку. Ујутру су га нашли у свом кревету. Уз смешак, наставили су да раде на променама, превасходно својим. Дете је брзо осетило доследност родитеља, истрајност, постајао је све сигурнији да штап више неће бити у употреби, као ни шаргарепа. Полако је почео да поштује нове вредности, нова правила, јер је и сам осетио задовољство као последицу Изворног васпитања. Најважније је да није више тако силовито инсистирао да му врате тач телефон.

Само једна ситница је довољна…

Упозорила сам родитеље, ако направе и најмању грешку из равни ауторитарности ум детета ће се вратити на старо. И грешка се догодила. По  ко зна који пут наш малиша је сео за сто, распоредио играчке. Сукоб је изронио. Хистерични плач детета их подсети на муке са којима су живели, до пре само десетак дана. „Нисам му дозволила да се игра за столом и сукоб је био неминован“, жали се мајка.

„Зашто си му забранила“, упитах. „Зато што увек када се играо тражио је чашу воде, коју обавезно проспе“. „Па, уклоните чашу“, додадох. „Е, није то тако једноставно. Пробали смо раније и пун сат би вриштао, док му чашу не би смо вратили, а онда је следило просипање воде и наредба да то сада обришем.“ „У реду, разумем вас, то је било пре уласка у Изворно. Сада крећемо испочетка. Објасните му да није проблем играти се играчкама на столу, седећи на столици и уколико је сто слободан, али чашу воде неће добити, јер зна како се све раније завршавало“.

„Ако си жедан, устани, напи се воде и врати се у игру“, тихо ћете га упозорити. Отпор кроз бес, кроз вређање, ударање, бацање играчака је покренут, али је олуја трајала само 10 минута. За то време мајка је мирно прала судове у кухињи, не проговарајући ни једну реч, отац је спремао  купатило. Бес је био кратак, чаша није била донешена. Да ли је ово била провера родитељске доследности или само потреба да испразни свој заостали бес, није нам јасно, али није ни важно. Битно је да је дечак био све ближи свом извору.

Грешака ће бити, важно је не одустајати

Невероватан скок у добро и у релативан породични мир, за само неколико дана, и за мене је било изненађење. Наравно да их син чека на свакој кривини, а кривина има на претек. Напољу киша, мрак давно обавио град, у парку блато, у рукама лопта. Враћају се од баке. Бака га похвалила, јер је био необично добар. Мама, са остацима плишане свести, ужива у брзом успеху и скаче на прву његову топлу реч. „Мамице, да ли могу да се мало поиграм лоптом пре него што уђемо у кола“?

„Добро“, благо пристаје мама. А онда хаос. Као да је знао где пронаћи најдубље блато. Не чује молбу маме: “Молим те, играј се на стази“. Отац кључа, али одлаже бес док не уђу у кола. Јуре за малишом. Стигоше га. Онако блатњави уђоше у кола. Бес куља, а дете ликује, јер зна да нема више штапа. Шта рећи? Шта очекивати? Све што се доцније дешавало пустите машти на вољу. Муж загрли јастук, заплака се, питајући се да ли овим мукама има краја. Покри се преко главе да не чује дреку, која се наставила од предсобља, преко купатила до спаваће собе.

„Бес је ту, али где је грешка“, пита се мајка. „Само сам хтела да будем добра према сину“. Добила је мој одговор: “Дете тражи и очекује вашу доброту, али ваше презаштићивање од реда не иште. Ако има лопту коју користи код баке, зашто му је уопште неко дозволио да понесе ту лопту кући“, гласило је моје питање. „Тражио је. Нисам хтела да се сукобљавамо да не би покварили утисак у очима баке, јер је био цео дан добар“. „Направљена је прва грешка, логично следи друга, јер лопту ваља употребити и проверити колико сте загазили у Изворно“. Првачић је загазио у блато, уз мамин благослов, а онда сте ви поново загазили у муљ плишаних. Презаштитили га од реда, потом ушли у казну вређањем, придикама, претњама, свађом, преклињањем да уђе у купатило и у кревет, обећавајући му чак и тај нуђени слаткиш. Запамтите да је КРАЈ УВЕК У СКЛАДУ СА ПОЧЕТКОМ.  А почетак је био лош. Дете преморено, мокро, касно је, а ти мајко, дозвољаваш нешто што ће се као та лопта откотрљати у хаос, који могу да направе само плишани. Мајка ме је послушала, испричала и сину и мужу да није била свесна колика је моћ ланца начињене прве грешке, из „најбоље“ намере. Поновила је гласно да сада долази лекција за њу најважнија, да прати себе, свако своје „да“ и свако своје „не“.

Ујутру је дете дознало где је мајка погрешила и наставили су сви скупа реком Изворног васпитања. Резултати добијени током распуста су неочекивано добри. Резултати су одлични јер је тата узео одмор прве, а мама друге недеље. За пар дана се креће у школу. Родитељи мало стрепе, али их охрабрујем. Нове обавезе, принципи исти. О томе у наредном броју. Промене у породици јачају, промене у учењу и школи следе. Нема доброг ђака без доброг детета, а добро дете се ствара у Изворној породици, у одсуству казне и награде.

Укинули смо пет модела родитеља и тач телефон са његовим „петаком“

Надам се да сте добили одговор да када укинете и казну и награду и презаштићивање и привремено укинете чуда технологије, нема других модела, које би сте користили уместо. Преостаје вам да се наоружате стрпљењем, створите здрава правила и кренете у стварање услова у којима се дете враћа своме извору, увек и једино без ПЕТ. „Када ћемо детету вратити тач телефон“, чујем ваше питање? Ту правила нема. Колико траје повратак детета и целе породице извору је индивидуално. Није проблем у тач телефону или неком другом електронском уређају. Проблем је што су родитељи прерано понудили детету чудо технологије у којем су 5 у 1 и свему придодали свих својих пет плишаних. Када вратимо дете извору, ниједно чудо технологије није проблем, јер дете изворне свести не реагује на плишане моделе трећег „родитеља“, тач телефона. Таквом детету су довољни мама и тата изворне свести. Дете их слуша из љубави. Породицама изворне свести 21. века припадају та дивна чуда технологије, па и тач телефон. Такве породице никада неће злоупотребити, нити бити злоупотребљене чудима технологије.

Ако вам моје искуство, драги родитељи, није довољно, саветујем вам да прочитате „Породични буквар“, да за почетак ископирате почетних ПЕТ КОРАКА у примени Изворног (стр. 444 у „Породичном буквару“) и храбро кренете да освајате лепоте Изворног васпитања.

Поздрав. Ваша Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“ и „Битке Љубави“ .

 

Часопис Благодарје
www.facebook.com/blagodarjecasopis/

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *