За часопис Благодарје: Изворно васпитање Милице Новковић

Бит(ка) Љубави II

Обећала сам у прошлом броју Благодарја да ћу знање Изворног васпитања, ове и наредне године, нудити младим „полуплишаним“ генерацијама, првим жртвама транзиције у васпитању. Били су мали или тек рођени, када их је деведесетих година прошлог века, талас бременит и штапом и шаргарепом ломио, одвајао од Извора Љубави, Доброте, Радости, од својих здравих потреба, талената, школе, књиге, породице. Данас су то одрасли људи. Имају тридесет или четрдесет година, а имају осећај да су и даље бродоломници који сакупљају крхотине после бродолома, у којем су највише страдали њихова душа, дух, слобода. За њих сам 2016. написала Битку Љубави, да им кажем истину: да су доживели бродолом, не својом вољом, па чак ни вољом својих родитеља, да им укажем на узроке који су их одвојили од Извора Љубави и покажем излаз из овог ћорсокака. Учим их да не сакупљају крхотине споља, већ да зналачки крену ка унутра, ка свом Извору на којем их чека неуништива Доброта душе и вечна Љубав из које се развијају сви облици љубави, толико потребни за живот.

Ако млади чекају да им политичари и похлепни тајкуни створе услове за здрав, садржајан живот, за срећан брак, за радосно одгајање деце, за живот без болести и болести зависности, то неће дочекати. За те вредности морају се зналачки изборити сами.

Лажна, интересна, плишана демократија је деведесетих година прошлог века наметнула њиховим родитељима најтоталитарнији васпитни систем који разара све вредно у човеку. Данас, њихова поломљена деца, служе инвеститору, тајкуну, бездушном политичком систему, који је у служби похлепних капиталиста. Богати се не питају да ли ти млади људи треба да имају довољно слободног, квалитетног времена за своје девојке, момке,
мужеве, жене, за своју децу, за здраву доколицу. Нико у држави нема осећај кривице и гриже савести што ти млади људи, да би преживели, прехранили своју породицу, себе, морају да лете и на три радна места, да стрепе да ли ће им сутра охоли газда рећи да његово радно место више не постоји. Нико, у овој тоталитарној, плишаној демократији, нема ни трунку савести да призна свој удео у насиљу међу младима, у рату који се води између жене и мушкарца, у болестима зависности младих, у блуду, у разводима, у одсуству жеље да склапају бракове, рађају децу… Сви се праве невини што су млади у коцкарницама, у болесној виртуелној доколици, у криминалу, насиљу. У свему људи власти, стручњаци, који су део система, виде само кривицу у младима и породици у којој су одрастали. Нико не помиње више деведесте када је „плишано“ васпитање наметнуто њиховим родитељима ,а да их нико није питао да ли то желе. Данас строга држава и стручне службе све решавају строгим законима, санкционисањем, лечењем последица. „Плишано“ васпитање, као узрок свих последица моћни не виде и неће да виде јер би се онда морали вратити на почетак, на себе, када су деведесетих били продужена рука Запада, са циљем да плишаним васпитањем стварају услове за немилосрдну експлоатацију наше земље, наше деце. Неће да виде свој удео у разарању, прво традиционалне, а сада и породице полуплишаних генерација у којима опет страдају нека нова деца, њихова деца, наша деца. Младе, полуплишане генерације полако, али сигурно падају духом, без наде да ће се ова игра политичара и богаташа привести крају. Богати све богатији, млади све уморнији, бежељни, безвољни, сиромашнији, несвесни узрока којих треба да се ослободе сами. Само они могу збацити тридесетогодишњи јарам са свога врата, спашавајући себе и своју децу. Ми, њихови родитељи, који смо још међу живима, можемо им у томе помоћи. Ако се не одбаци плишано васпитање, снагом и знањем полуплишане генерације, њихова деца, наши унуци ће своју искривљену природу прихватити као праву, једину. Робот и човек плишане свести биће једно.

Материјално богатство без Љубави је једно велико ништа

Млади данас одустају од себе, од свога здравља, од породице, од потомства. Неки беже из своје Србије, верујући да ће им у том далеком свету опет неко други створити услове за радост, за љубав. Не, то неће добити и за то се и тамо морају изборити одбацујући узроке, одбацујући плишане васпитне моделе у својој породици, превасходно. Тамо ће можда бити материјално богатији него у Србији, имаће привидан спољашњи мир, јер је капитализам успоставио тоталну контролу над експлоатисаним човеком, најстрожијим законима и санкцијама. Све ће то имати, а неће имати ништа, јер материјално без духовног развоја, без радости, без Доброте и Љубави, без Свесности и Истине и јесте НИШТА. Своју Битку Љубави морају извојевати сами, са својим вољенима, у љубави, у браку, у породици, са својом децом. Свакодневно сведочим да се млади окрећу знању изворног васпитања,са жељом да га примене и добију своју Битку Љубави. Пример који следи је један од многих. Није им лако, јер су на почетку промена унутар себе,али ако они дотакну своје биће, упале Светлост у себи, сигурна сам да ће својом Светлошћу обасјати десетине својих пријатеља, своју ширу породицу, своје колеге на послу, па и тог политичара и бездушног тајкуна, јер унутрашња светлост није шкиљава као она на крају тунела, она бљешти и обасјава све око себе.

Они су започели своју битку Љубави
Двоје младих људи је пожелело да се врати Извору од којег су одвојени у најранијем детињству у својој породици, у друштву у којем су живели. Одвојени су од Љубави снагом казне, награде, презаштићивања од рада,
реда, истине, снагом празног вербализма, слатким лажима о будућности и најнечовечнијим виртуелним садржајима. Обоје већ годинама покушавају да се врате оном опојном осећању које их је дотакло у периоду заљубљености и спојило их. Заљубљеност је прошла , вратили су се својој плишаној свести, јер знања нису имали. Данас, после десет година брака препуног неспоразума, свађа, претњи, оптуживања, уз двоје деце која јасно показују последице плишаног васпитања, они ипак не раскинуше брак. Тражили су помоћ на доста места, помало се смиривали, а онда је све потиснуто искакало из њих још силовитије, преносило се на њихову децу, јер никада нису узроке уклонили.

Заљубљеност је сусрет душа које су се препознале. То нису знали, добро је да сада знају.

Укини узроке, БАЦИ, ОДБАЦИ ПЕТАКА, да би започео своју битку Љубави! Када ? Кад год пожелиш. У периоду заљубљености је најбоље, најлакше. Зашто? Зато што је заљубљеност дар од Бога, који нам пружа могућност повратка Извору, Љубави. Тада је најлакше одбацити пет узрока јер у том периоду душа разговара са душом. Истина, тај период не траје предуго. Месец, два, најдуже три и зато треба журити полако. Поред свих прелепих тема које намећу ослобођене, заљубљене душице једна другој, важно је отворити и кутију свог детињства и патње као последице пет плишаних васпитних модела. Свако искрено и храбро, а искреност и храброст су одлике ослобођене душе, открива вољеном бићу све болне последице плишаног васпитања. Она ће рећи:“Ух, како сам лења, добијала сам батине и од оца и од мајке, са братом сам и данас у рату, бака ме је поткупљивала и презаштићивала па зато мислим да сам лења, неуредна и помало похлепна…Он ће храбро исукати свој мач истине и искрено признати да је и он лењ, напет, понекад насилан, похлепан, да је био завистан од секса без љубави, да је мањао цуре као чарапе, да ни једној није своју душу открио, ни срце поклонио, да је тежак када не иде по његовом, да се чуди сам себи како је сада њој веран и жели само са њом да проводи сате и дане, да је коцкарница сада далека прошлост а игрице, пуцачине су му сада смешне, мада се прибојава да ће се вратити тој опакој зависности. „Да, пушим марихуану, повремено узмем и јачу дрогу, опијам се са другарима и силно бих желео да се тога ослободим“. Биће искрен, момак који је стварно заљубљен. Само у тој чаробној фази заљубљености си у стању да вољеној особи признаш своје муке, очекујући да ће ти помоћи својом љубављу.

Искреност је важна, али без знања о узроцима и како их се ослободити заљубљеност ће проћи и неће се трансформисати у љубав.
Настављам са причом, мада су све то читали у Битки Љубави. Млади ће се вратити старим навикама, старим васпитним моделима, јер нису знали да баш њих ваља одбацити. Остаје им само питање ко је ту кога преварио, а преваре није било. Без ауторитарности обоје су били на Извору. Да би из периода заљубљености ушли у љубав, заљубљени ће се договорити да у својим односима укину и казну и уцену и презаштићивање, празни вербализам, чувајући се утицаја лоших виртуелних садржаја. Како даље рећи ће им Битка Љубави. Мало је младих који су у овом периоду заљубљености искористили дату прилику. Нажалост и двоје младих који су потражили моју помоћ нису искористили прилику која им се нудила у периоду заљубљености. Ушли су у брак . родили децу, мучили се десет година и одлучили да се разведу. Све је предуго трајало. Упркос свему никада није
касно. Тако им је мало недостајало, а баш то мало нису имали, нису имали знање о узроцима својих мука. Добише знање и покренуше се.

Иако потпуно отуђени, са повременом неподношљивом мржњом у срцу, пред разводом, са децом која својом муком појачавају њихову, они су запалили Светлост у себи и осветлили пут ка Љубави у себи, љубави једно према другом и љубави према свом највећем благу, својој дечици.

Чујем глас младе женице, глас који је загушен сузама: “Милице, молим вас помозите нам. Желимо да сачувамо породицу, а све смо ближи разводу. Одавно смо били на вашем семинару, добили знање, али га нисмо применили, јер се наши неспоразуми и сукоби нису могли зауставити. Имамо двоје дивне, невине деце, свесни смо да су и они и ми одвојени од својих Извора. Са децом не излазимо на крај. Помозите нам да бар постанемо добри родитељи, а брак куд иде нека иде“.

На удаљености од метар преда мном седе два лепа, млада човека. Дошли су без деце, што се не дешава у мом раду, јер сурет са децом уживо открива ми све. Наизглед прибрани везу причу о старијем детету које је непослушно, хиперактивно, у вртићу тражи само друштво најнемирнијих, удара децу, удара малог братића, тврдоглава је, неће да једе без мобилног телефона, ујутру је права мука пробудити је и натерати да се спреми за вртић. Увече је мука још већа, јер до поноћи чини све само да не оде у кревет, излуђује нас њен безобразлук…. Причу везу, једно,па друго. Све ми је познато, већ виђено.
Моја прва реченица: “Ваше дете није безобразно, оно вас кажњава на себи својствен начин, још прецизније – она вас моли да мењате нешто у вашим односима и у односу према њој и бати. Деца знају све, и против родитеља се боре на свој начин. Имају изворни нагон борбености, имају плач, имају „безобразлук“ , непослушност, којим вам указују на грешке. Поручују вам да не треба да их дресирате, контролишете ни штапом, ни лаптопом, ни цртаћем , ни попустљивошћу јер деца вапе за здравим границама и 
јасним здравим правилима. Уведох их у причу како уз пет корака започети промене у васпитању деце. Они ме гледају, чуде се што то понављам када то знају још са семинара. Знају да су ти кораци у Породичном буквару стр. 444., али их нису применили. Видим им питање у очима: “Зашто нисмо у стању да применимо тако лаке принципе Изворног васпитања?“
Одговор добише, покренуше се ка Светлости, ка Љубави
„Имамо још довољно времена“, рекох, „могли бисмо мало попричати о вашем браку“. Као да једва дочекаше. На моје питање супругу, у које људске особине се заљубио још пре деценију, он са прецизношћу одговори:“Била је предивна, весела, пожртвована, паметна, емотивна“…док он везе, њој сузе лију. А онда супруг, згужва своје, до малопре озарено лице и започе рафалну паљбу:“Данас је то жена лења, неодговорна, себична, површна, хвата се за милион послова, а ништа не уради до краја, неодговорна мајка, која трчи за пословима који јој не доносе много новца, али јој доносе могућност да побегне на пословна путовања, бежећи од куће“, заврши бесно. Док он исијава мржњу, бес, огорчење, агресију, она неутешно плаче, њено лепо лице не губи лепоту, јер сузе теку без њене воље, без грча.

Када дође до мало ваздуха покуша да каже нешто у своју одбрану јер јој стид обузима цело биће. Не вреди Он хладан, рационалан, има све адуте у рукама, не препознајући свој најјачи потиснути адут да он своју жену бескрајно воли. Зауставих његову жељу да је оцрни и покаже да је развод неминован јер ту поправке нема. Касно је, умор их стигао. Мирно их упитах:“Да ли ви желите да обновите вашу љубав, да спасите брак или само хоћете да вам помогнем да постанете добри родитељи и останете пријатељи и после развода. У томе вам могу помоћи ако искрено уђете у промене. На следећем сусрету ћу видети које последице доносите из ваших породица и онда крећемо у примену принципа изворног, крећемо у укидање ауторитарности. Ако за три месеца успоставите однос између себе и са децом без и једног ауторитарног модела бићете на добром путу да сачувате и свој брак. Ако не можете да се мењате из љубави према оном другом, онда вам остаје да увежбате однос са децом без казне и без награде и онда започињемо процес развода“. Одоше смирени.

Пар сусрета је било довољно. Видех да га је отац васпитавао снагом вербализма,челичне непопустљивости, уз јасна правила и велика очекивања. Постао је син вредан, али у раду није налазио радости. Порастао, оженио се али стално напет, захтеван према себи и другима, човек контролор, човек који све боље зна од других. Све то је унео као мираз у брак. Унео је модел свога оца, унео је себе који је био исти према супрузи, деци својој, као некада давно његов отац према њему. Чудио се годинама, зашто женица коју „воли“ неће да учи и ради онако како јој он каже. Ломио је на безброј начина, гушио радост у свему што јој је доносило радост, заустављао је њен раст, њене таленте, њене потенцијале јер је он све најбоље знао и мислио уместо ње, уместо деце. Постао је непријатан супруг, човек смарач, који своју младу супругу види као јединог кривца за све проблеме у браку, нарочито за његову напетост и незадовољство. Увек је видео трун у оку њеном, а није ни слутио да има балван у оку свом, нажалост. Само је у периоду заљубљености био предиван човек јер је тада био на Извору. Она бескрајно талентована, врца од идеја, од жеље да се излечи од свог детињства преко радосног рада, преко нежности и љубави партнера, преко своје деце. Од човека који је још у детињству изгубио радост не доби ништа. Бег у спољашњи свет био је неминовност, јер је у свом раду, у музици налазила још трунке радости. Свађе су се ломиле преко душица њихове деце. А онда и он заплови у свој спољашњи свет. Отуђени, несрећни, изгубише почетну жељу да им породица постане најтоплије и најсигурније гнездо на свету, јер то гнездо нису имали у детињству.
Теорија без праксе нема смисла
После пар сусрета , започе примена знања Изворног васпитања. Научих их да без почетног глобалног плана не могу, јер он смањује преко 70% сукоба. Прво ће девојчица бирати послиће, потом супруг који се годинама није хватао послова свакодневних осим када је он њој држао лекције које га је тата научио. Лекције како се пере купатило, како се правилно перу судови, како се муж дочекује, како се ујутру спреми доручак пре но што сви устану, како се..
Тога више неће бити. У глобалном плану стајаће сви кућни послови али и све обавезе око деце у току дана, а има их и за њих је само она знала. Нека изабере шта ће он радити са и око старије девојчице, а шта око бебе. Било шта и било колико да изабере биће у функцији развијања радосног рада. Радост у раду се развија када је рад на бази добровољности, када се обавља потпуно самостално и бар недељу дана да би се развила умешност, а нико те не критикује. Следеће недеље нови радосни послови у кући, око деце. За повратак Љубави потребно је да нас у дому има више, дуже, квалитетније, без ауторитарности. И биће их јер је свако добио задатак да се ослободи свих „обавеза“ које су им биле само изговор да морају да иду некуда јер је у кући неподношљиво. Нисам очекивала да ће се он таквом брзином одрећи лажних ноћних дружења, измишљених семинара, играња јамба са мушкадијом. Нисам веровала да ће се она тако лако одрећи чаврљања и оговарања са другарицама, уз кафу, уз сузе, уз ковање планова о разводу, уз злуради поглед пријатељица, које су се одавно развеле, зарад „слободе“ коју данас имају. Свели су брзо много тога на минимум. Мир је улазио у дом, у њих, у децу. Близина их је почела спајати, близина у којој је он био муж, који воли своју жену, а не тата који треба да је мучи и преваспитава по својој мери. Осетише лепоту када скупа раде око деце, када их гледају, како расту у добре људе. Приближава се трећи месец примене принципа Изворног васпитања. Они све мирнији, радоснији, деца задовољна и послушна. Ћуте, не спомињу развод.Ћутим и ја, али сам опрезна јер знам да трећег месеца, по одбацивању ПЕТАКА, може наступити криза , она иста која наступа трећег месеца у периоду заљубљености. Тада се буди биће, пали Светлост и Љубав у њима, знак егу да мора да умре. Тада его подивља, нажалост. Ко то не разуме его ће увек надјачати то танано, ровито биће у њима. Видећемо.

Подарише ми своје поверење, ја њима знање. Пишу ми и питају како да реше одређени проблем када осете да би его могао довести до свађе и повратка на старо. Често се похвале да редовно читају и Битку Љубави и Породични буквар. Ваља се. Повратка на старо нема и мислим да неће ни бити јер се клица Љубави корени, развија, расте, на радост њихову и радост њихове дечице. Љубави има тамо где нема ауторитарности.

П.С.  У овој породици Љубав је лакше процветала, јер ови млади људи немају проблем зависности од алкохола и дроге, што је данас тако ретко.

За часопис Благодарје: проф. Милица Новковић

                                      

 

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

one × 5 =