За часопис Благодарје: ВЕЛИКАНИ ОБРАЗОВАЊА И ВАСПИТАЊА – ПЕТАР САВИЋ – ТВОРАЦ НОВЕ ШКОЛЕ

Глас предака

проф. Милица Новковић

 

 

 

 

 

ПЕТАР САВИЋ – ТВОРАЦ НОВЕ ШКОЛЕ

Сунце српске педагогије био је и остао непризнати, нашем народу мало познат Петар Савић (рођен у Пожеги 28. маја 1910.). Цео свој живот посветио је стваралаштву тражећи начине да деци његовог доба, деци будућности смањи патњу и пронађе такве педагошке принципе који ће им донети радост и од живота и од учења. Тражио је другачије, човечније путеве од оних који су били утабани у традиционалној школи, путеве који ће подстицати доброту и радост у детету и помоћи у самоспознаји свега што је дете донело на свет (таленте, потребе, интелигенцију). Врло рано је сагледао да радости нема када има „штапа“ као облика негативног условљавања у васпитању и учењу. Био је он претеча дела модерне педагогије, која је много година доцније сагледала „штап“, казну као препреку узрастања детета у породици и школи. Иако време у којем је радио и живео није познавало позитивно условљавање, као васпитни модел, Савић је открио као прави проналазач такву технологију у раду са децом и наставницима да је помоћу свога Индекса вежби и испитних питања спонтано искључивао било који облик ауторитарног васпитања. Та чудесна књижица која је била пут у самообразовање деце, која је покретала још невиђену унутрашњу мотивацију за учењем и код ученика и код наставника и до дана данашњег је остала непревазиђена у свету, тврдим као практичар. Та чаробна књижица је рушила разредно часовни систем, рушила је наставу екс катедра, наставу имитаторску и понављачку, рушила је омеђену школску годину допуштајући сваком детету да напредује темпом који је зависио од његове интелгенције, талената, способности, будећи непрестано жар жеље и воље за учењем, за напредовањем и безграничним развојем свесности.

Јасно је да је као најчовечнији педагог у домену образовања укидао и све облике ауторитарности у односима између наставника и ученика. Западна педагогија нам је деведесетих година прошлог века уместо „штапа“ наметнула „шаргарепу“ и урушила образовање са лакоћом. Урушила га је преко урушавања традиционалне породице наметнувши јој плишано васпитање. Данас деца плишане, јаке виртуелне свести, лења, похлепна, завидна, несвесна, насилна, не траже Савићеву школу. Савићева школа чека време свесних и племенитих родитеља, деце и таквих наставника.

Сусрет са Савићем је одредио мој професионлани живот и стварање

Била сам млад професор матерњег језика, тих давних седамдесетих година прошлог века када ме је директор школе у којој сам радила зауставио и уместо у учионицу вратио на Савића. Учинило ми се да некако богобојажљиво стоји пред вратима зборнице, покушавајући да привуче бар једног наставника и заинтересује га за свој рад. Нико га није удостојио ни погледом. Ходници су остали пусти, тишина је звонила зградом школе и у
том миру сусретох се са тим духовним горостасом. Све сам разумела у трену, сву дубину и значај његовог открића у раду са децом, у времену када се трагало за иновацијама у настави. Од тог дана више се нисам одвајала од свог учитеља и дела које сам 25 година примењивала у пракси. Сате смо проводили размењујући његова теоријска и практична искуства и моја искуства у раду са децом, ученицима седамдесетих и осамдесетих година. Одавно је био у пензији, али снагу да живи и дорађује своје дело давали су му ученици са којима са радила на принципима његове школе. Искуства у раду са њима преносила сам му готово свакодневно. Била је то права револуција у образовању тог времена. Колеге су говориле да су осмаци на мом часу били високо свесни, попут студената тога доба. Та озбиљност са којом су ме дочекивали на својим местима, са уздигнутим ручицама које су стремиле високо, у жељи да што пре покажу шта су све сами научили и да поносно попут професора изложе научено и упишу ту петицу у Индекс. Петица је била симбол потпуно завршеног рада на одређеној лекцији, на целом предмету, а не награда за уложени труд. Колико наставних јединица, толико петица или празних рубрика, а празних рубрика готово да није било. Пробуђену унутрашању мотивацију за радом, учењем, унутрашњу самодисциплину, унутрашњи човечан однос према друговима, наставницима, тада нико није умео да објасни. Родитељи су долазили на отворена врата тражећи у мени ту покретачку снагу коју преносим на њихову децу. Не знајући како сам њихову децу покренула да толико воле да уче мој предмет, родитељи су мени приписивали педагошки таленат.Већ тада сам знала да није кључ у мени као наставнику и мом таленту, већ у њиховој деци, мада за то тада нисам имала објашњење. Тек много година доцније када сам своје искуство и знање пренела на васпитање у породици спознала сам да деца долазе са својим извором на којем су Истина, Љубав, Доброта, таленти, потребе и да је Петар Савић својим „Индексом“ пронашао ту „магичну“ формулу да покрене изворно језгро, које деца даље развијају самообразовањем. Узрастали су они, узрастала ја као наставник, покретали смо праву малу револуцију у свакој школи у којој сам примењивала Савићеву „Нову школу“. Узрастао је наш, већ остарео учитељ, у радости јер је видео, пратио да његово дело живи у пракси, и у пракси надграђује само себе. Умро је у нади да ће „застава револуције“, коју сам подигла осамдесетих прошлог
века, кад тад поново да се завиори на школама Србије. Нажалост, заставе виоре, али заставе неких финских, швајцарских, америчких, италијанских и других педагогија из белога света. И што их је више мотивација наше деце за учењем на свим нивоима образовања је све слабија и слабија.

Професоре, ваша школа је генијална, зашто вас држава не призна?

У бескрајно дугим и пријатним разговорима које сам водила са мојим учитељем у његовом стану нешто се понављало. Понављао се осећај туге на растанку, туге у мом и његовом срцу. „Професоре, зашто држава не призна ваше генијално дело, како би смо свету показали да имамо најбољу школу на свету?“, било је питање једног младог, поприлично наивног наставника у играма политичким или играма признатих стручњака. Добила сам одговор: “Учитељевао сам широм Србије, доказивао и показивао да је ово пут у образовање за 21. век, али изгледа прерано. Моји први рукописи педагошких радова су ми током тридесетих година одузимани од стране власти. Држао сам предавања о „Новој школи“ у заробљеничким логорима у Либеку, Нинбергу, Оснабрику. Сачинио сам књигу „Проблем наслеђа и развој психичких способности“, коју су ми одузели Немци, тврдећи да је то штиво непријатељско и неподобно. То одузимање се наставило и у послератној, социјалистичкој Југославији. Ускраћивана ми је подршка од стране одговарајућих педагошких установа и просветних института, па нисам могао да објављујем радове, како би допрли до стручне јавности и можда били проверени у пракси. Тек 1964. године сам тешком муком успео да обелоданим нешто од својих радова у виду независних ауторских издања“, слушала сам га са тугом у срцу. Гледала сам га широм отворених очију не верујући и још тада не разумевајући да је свака истинска идеја, која урушава ауторитарни систем унапред осуђена на пропаст. Нисам веровала да би неко из личних интереса, због мрвице славе или новца, био учесник у распарчавању овог генијалног дела. Професор је наставио: „Милице, треба да знаш имена људи, који сигурно држе моје књиге на својим радним
столовима и чупају део по део мога дела. Они распарчавају целину, јер су то људи, чувари система, а уз то шићарџије, који вероватно знају да моје дело може да живи само као целина, а не као део.“

И збиља ко је мало имао везу са школом и стручњацима, седамдесетих и осамдестих година могао је приметити масу стручних радова на тему иновације у настави кроз самообразовање. Све је остало само на писаним чланцима, на докторатима, на бољим позицијама у образовању. Готово никакав бољитак није донет традиционалној школи и деци тога доба. Имала сам срећу да у добу лудила за иновацијама ни мени нико није забрањивао да примењујем Савићеву „Нову школу“, под пуним именом дела и именом аутора. Упућивао ме Петар на која врата у тадашњим министарствима да закуцам, да покушам да их отворим. Упућивао ме је на имана признатих стручњака којима треба да се обратим и покушам, кроз своје искуство, да их уверим колика је вредност ове школе како би можда помогли њеном признавању.Тешка је то била борба јер се у тој борби унапред знало да Савићево дело не може бити признато и званично примењено, ни као експеримент. Четврт века сам вредно примењивала Савићево дело у пракси и оног дана када се угасио живот мога учитеља (3. април 1993. године) одлучила сам се да променим начин борбе за његову школу.

Деведесете су нам донеле „плишано васпитање“

Деведесете су Србији и свим земљама неразвијеног света донеле плишано васпитање (формално укинута казна, а наметнута уцена и у породици и у школи). Све сам схватила за пар месеци радећи у свом вртићу. Ту где је плишана свест родитеља и деце ту Савићева школа никоме не треба. Некада мислим да је он то разумео и тихо је напустио овај свет. Сахранили смо га у Београду далеко од очију политичара и стручне јавности, а све што ми је лежало на срцу прочитала сам у некрологу, знајући да чује сваку моју реч, обећање да ћу се борити на све начине да његово дело не падне у заборав.

Живот је текао. За само неколико година некритичке примене плишаног васпитања израстале су генерације, које су презирале и презиру све више сваку школу и сваки вид рада и учења. Савићева школа је развијала радост од учења и изгубила је битку у борби за своје ђаке. Зашто? Изворна радост деце плишане свести одавно је преточена у интересну, виртуелну, похлепну свест којој су учење и рад потпуно неважни. Сада је цело небо премрежено разним педагозима и разним педагогијама, психологијама, а сви имају заједнички именитељ: „Што мање образовани, мање човечни, ђаци без радости, сутра ће то бити људи спремни за врхунску манипулацију богатих. Биће то људи који неће умети, неће моћи да се одупру свему што долази, посебно не поробљавању човечанства технологијом.

Ништа није готово, док није готово

Но, нада у боље сутра последња умире и зато сам цео свој живот посветила стварању Изворне породичне педагогије, која враћа целу породицу Истини, Љубави, Радости према учењу, раду, природи и животу. Свака породица која је за ових тридесет година чула за „Изворно васпитање“ зна да сам имала за учитеља највећег педагога света, чије име с поносом проносим Србијом и светом. Када квантитет Изворних породица прерасте у квалитет такви ће тражити Савићеву „Нову школу“. На свакој новоотвореној школи сијаће : Нова школа – ПЕТАР САВИЋ. Тада ће поново почети да важи народна изрека: „Дланом се сунце не може заклонити“.

За часопси Благодарје, текст написала: Милица Новковић, аутор „Породичног буквара“ и „Бит(ка)
Љубави“

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

18 + eleven =