Вербализам

„Не гушите ме и не смарајте, молим вас!“

Вербализам(савременим језиком речено то је комуникација) је моћно оружје плишане принуде, које не дозвољава  раст човека.Шта је заправо вербализам? То је посебан облик „фине“, „меке“ принуде. То није вербална принуда. Треба правити разлику. Вербалну принуду користимо као средство класичног кажњавања. Тада вређамо, вичемо, псујемо, повређујемо најгорим речима, гађамо у најслабије тачке наших најмилијих, оговарамо, омаловажавамо, поредимо са најгорима. Љутња се трансформише у бес, јарост, у мржњу па иде чак и до гнева у којем насилник жели и да убије жртву, или обрнуто. Модерни психолози и породични терапеути, присталице плишаног васпитања, знају да не постоји контролисана вербална и физичка принуда па стају на страну законодавца, који јасно тражи забрану оба традисионалана васпитна модела.Вербално насиље са лакоћом склизне у физичко кажњавање, а физичко кажњавање је готово увек праћено и вербалним насиљем. Ретки психолози предлажу да законодавац остави могућност родитељу да примени „контролисану“ вербалну и физичку принуду, сматрајући да живимо у добу, када немамо много времена за убеђивање деце да буду брза и ефикасна и да није грех понекад и ударити дете.
Треба разумети да су и једни и други психолози заговорници ауторитарног васпитања. Свака спољашња принуда, звала се она плишана, вербална или физичка зауставља раст целокупног унутрашњег потенцијала, које дете доноси рођењем.
Из равни изворног, вербализам је најнеморалнији облик васпитања, када од детета тражите да буде морално у неморалним, ауторитарним условима живота. Сви савети родитеља су, углавном, у складу са божанским принципима. Родитељ саветује да дете буде у Љубави, да буде Добро, вредно, поштено, пуно врлина, и све то благим речима, са добром намером. Нажалост, због непрестане употребе плишане или реалне принуде све остаје на лепим речима, јер дете не може бити поштено, ако је похлепно, а похлепно је јер га позитивно условљавамо, не може бити вредно, ако га презаштићујете.
Нажалост, сви савети родитеља се не могу спровести у пракси, уколико се претходно не укину казна, награда и презаштићивање у васпитању. О чему се ради?
Када плишани родитељ схвати да има јако пуно пропуста у васпитању, да су резултати плишаног васпитања лоши, да је дете агресивно, непослушно, похлепно, лењо, несвесно, безосећајно, тада родитељ у страху, прелази на употребу вербализма у васпитању детета, и даље упорно примењујући плишане.
Дете слуша празне речи, како би било лепо да уради ово или оно, да мора да буде добро, паметно, послушно, лепо васпитано, да не краде, да не лаже, да поштује старије, наставнике, родитеље, да, да, да је ово лепо, ово ружно, ово досадно, ово забавно, ово је „ин“, ово „оут“. Све ово родитељ изговара у помирљивом тону, благо, са жељом да дете схвати како му је родитељ највећи пријатељ. Све ове вербалне захтеве дете жели да усвоји, јер су његове изворне потребе, у складу са речима родитеља, али су изворне потреба одавно искривљене, нажалост.
Дете жели да буде у миру са свима, не жели поделе и сукобе и зато непрестано обећава да ће испунити све захтеве родитеља. Нажалост, када дете мало порасте и схвати да те захтеве не може испунити, оно врло дрско прекида родитеља речима: „Престани да ме гушиш и смараш!“ Како може лењо дете, које ви непрестано презаштићујете од рада да вам обећа да ће од сутра бити вредно, када код његовог неиспуњеног задатка ви одмах подмећете ваша леђа.
Принудом, позитивним условљавањем, презаштићивањем, злоупотребом имитаторског облика учења, родитељ ствара нечовечне услове живљења, који не дозвољавају да дете реализује и један вербални захтев родитеља. Раскорак између жеља и могућности доводи до сукоба.
Ауторитарно васпитање, ближе вербализам, захтева немогуће: бити моралан у неморалним условима живота, бити слободан у условима који не омогућавају слободу, доћи до самореализације, а претходно ти плишани искриве све изворне потребе, бити у хармонији са другима а и теби и том другом је нарушена хармонија.
Немоћан родитељ користи вербализам за стварање чврстих СТАВОВА. Ставови су неопходни само људима који нису у хармонији. Када родитељ очува детету хармонију, када створи човечне услове живљења, живот без ауторитарности, тада дете живи у потпуној хармонији са собом, родитељима, друштвом и природом и лако испуњава високо моралне захтеве друштва, нарочито ако се поклапају са вечним вредностима које леже у основи нашег изворног бића. Све његове реакције су добре, у складу са изворним потребама, дете реагује из бића, а не из главе.
Само су глави потребни ставови, бићу не. Наравно да није сваки разговор са дететом вербализам. Ако се породица договори и вољно укине употребу плишаних, онда разговори постају прави, човечни, после којих и дете и родитељ узрастају у Доброти и Љубави. То више није вербализам, већ човечан разговор који детету осветљава путеве тешког живљења у ауторитарности, које је свуда око нас, у овом прелазном периоду, после којег нас чека време равнотеже између материјалног и духовног. Поред свих препрека на које дете наилази у свом окружењу, изворна личност ће успети да остане на путу човечности и духовног узрастања. Зато су човечни разговори мелем за душу детета. Када почнете да сарађујете са дететом, на изворним принципима, вербализам нестаје, а његово место заузимају прави људски,спонтани разговори, после којих узраста и дете, али и родитељ.Тада нам набубана правила модерне комуникације не требају.